СКАДАР, НАЈСКУПЉИ ЦРНОГОРСКИ КАМЕН

 

Најскупља битка у црногорској ратничкој историји била је – опсада Скадра 1912.-1913. Најскупља и по уложеним средствима, и по дужини трајања, и, што је најважније, изгубљеним људским животима: погинуло је више од 5.000 Црногораца. Скадар је формално заузет 23. априла 1913, када је потписан Уговор о предаји.

Ова битка је уједно и најбесмисленија и најузалуднија у традицији овог малог ратничког народа. После само три недеље, Црногорци су били принуђени да се повуку и напусте најскупље плаћени црногорски град. Скадар је формално напуштен 14. маја 1913. године.

Цела шестомесечна црногорска операција заузимања Скадра, тада под влашћу Турске, покренута је у оквиру Првог балканског рата, 9. октобра 1912.

Према споразуму са савезницима (Србијом, Бугарском и Грчком), Црна Гора је требало да прва отпочне рат против Турске. То је и учинила, 8.октобра 1912. године, десет дана пре осталих савезника.

 

Турски топови на Тарабошу

Турски топови на Тарабошу

 

Ратни план требало је да донесе Генералштаб, који је постојао само на папиру. У пракси су га чинили краљ Никола, начелник Генералштаба (који је био на фронту) и један ордонанс официр. План рата донет је уочи самог почетка операција. Главни правац црногорске војске био је Скадар, а споредни Новопазарски Санџак. За операције у правцу Скадра формирана су два одреда – Зетски, под командом престолонаследника Данила, и Приморски, под командом председника владе (тад бригадира) Митра Мартиновића. Овде је било ангажовано 8 бригада, са 36 батаљона и 74 топа. Иначе, Ратни савет је за команданта Зетског одреда именовао бригадира Блажа Бошковића, али је он под неразјашњеним околностима настрадао 8. октобра. Многи мисле да је у ту смрт умешан краљ Никола, који је команду над одредом и славу заузимања древне црногорске престонице желео да понесе његов син, будући владар Данило. За операције у Новопазарском Санџаку формиран је Источни одред, под командом генерала (у то време бригадира) Јанка Вукотића. Тај одред имао је 17 батаљона и 32 топа, али, с обзиром да су већ биле извршене све припреме у рејону Колашина и Берана, тада на турској територији, одмах по објави рата ту је требало да се формира 7-8 добровољачких батаљона и ојача Источни одред.

Црна Гора је од старта радила у садејству са српским трупама, које су планирале напад ка Елбасану и даље ка Драчу и Валони.

Скадар је био утврђен двема обрамбеним линијама. Прву обрамбену линију чинили су Тарабош, Брдица, Бардањолт и Штој, а другу утврђења Малог Тарабоша, Тепе и Малог Бардањолта. На свим тим положајима биле су подигнута пољска утврђења с опкопима урезаним у камену и с бодљикавом жицом у 6-12 редова. Турски гарнизон је уочи рата имао око 5.000 војника, али су већ средином октобра (око 17. и 22.) пристигла два контигента по 4.000 Турака као појачање, а кад се том броју додају шиптарски добровољци, Скадар је бранило око 18.000 војника, и око 110 топова, под командом дивизијског генерала Хасан-Риза паше.

 

Црногорци на врху Тарабоша

Црногорци на врху Тарабоша

 

С обзиром да је активно помагала албанске устанике, Црна Гора је рачунала с могућношћу да становништво северне Албаније пружи помоћ црногорској војсци, у циљу властитог ослобођења и уједињења с Црном Гором и да црногорска државна територија буде проширена, у најмању руку на Скадар, Медову и део Албаније северно од Дрима. С друге стране, Порта је после великог албанског устанка 1912. обећала аутономију Албанији, која би обухватила четири вилајета укључујући и скадарски, па су албански поглавари на окупљању уочи рата одлучили да се боре на страни Турске.

Углавном, после успешних борби на граници, трупе Зетског одреда полако су напредовале ка Скадру. Одред је, уз велике жртве, 28. октобра заузео Бардањолт, један од главних положаја у одбрани Скадра, али га је турска војска повратила противнападом. Та битка је позната по томе што су Црногорке добровољно ишле у прве борбене редове, да секу жицу која је опасивала утврђење. Јер, Црна Гора није имала опсадну артиљерију, која би разрушила жичане препреке и „јежеве“, па су војници упорно јуришали и гинули без резултата. Онда су се њихове жене, мајке и сестре дохватиле маказа, свесне да ће изгинути, само да би „остало људи за јуриш на утврђење„.

Октобар 1912, Ријека Црнојевћа. Полазак војске на Скадар

 

У исто време, Приморски одред разбио је турску војску на граничном фронту, али је по наређењу краља Николе одустао од одсудног напада на друго скадарско утврђење, Тарабош. Тако је пропуштена прилика да се Скадар заузме, јер је у Скадар убрзо дошао Есад-паша Топтани са поменутим појачањима од око 12.000 војника и тако га јако утврдио да Црногорци нису имали могућности да га освоје. Почела је опсада.

 

Сердар Јанко Вукотић је уочи рата говорио да су „сви сложни у томе да је Скадар за Црну Гору животно питање“. Петар Бојовић, командант Приморског кора поручио је здруженим војскама: „Скадар је последња тачка коју још држе последњи остаци разломљене турске царевине. Ви имате, јунаци, да учините још један и последњи снажни напор, па да ништите и последње остатке турске силе на Балкану и да овладате гордим Скадром. Ја сам тврдо убеђен да ћете ви и сада савесно и јуначки вршити своју дужност као и до сада и да удруженој нашој братској снази и храбрости неће моћи одолети скадарска посада, него ћемо је у име Бога победити и Скадар заузети.“  Са друге стране, Хасан Риза- паша, први командант одбране, тврдио је да „овај град неће пасти у руке Црногораца. Скадар је наша судбина или наш гроб, али не и наша срамота. Данас имамо пет хиљада војника, али више од 20.000 других нам долази у помоћ. Од данас почиње очајничка битка, за коју нитко од нас не зна колико ће трајати.“ Али на крају, уследила је захвалница бригадира Јанка Вукотића Црногорској војсци: „Похваљује се војска Црне Горе, њен војник и њен старјешински кадар, дивизијари и сваки перјаник поименице и сердар због јуначког, неустрашивог и прегалачког држања на Скадру, које нам је залуду било.“

 

Већ 3. децембра 1912. потписано је примирје између Бугарске (која је заступала и Србију и Црну Гору) с једне, и Турске с друге стране. Десетак дана касније, започели су преговори о миру у Лондону. А 17. децембра 1912. године, одлучено је да се створи држава Албанија. То је учинило бесмисленим напоре Србије да преко Албаније изађе на море у реону Драча, и Црне Горе да припоји Скадар с околином. Црна Гора и Србија се, међутим, у почетку нису много обазирале на ове одлуке.

Командант обране Скадра Хасан-Риза паша убијен је у заседи 13. јануара 1913, по наређењу Есад паше Топтанија, који је потом преузео команду. Сматра се да је Риза Паша хтео да настави одбрану града, а да је Есад Паша преговарао с Црногорцима око предаје Скадра, у замену за њихову подршку да постане владар Албаније.

 

Црногорска застава на Скадру

Црногорска застава на Скадру

 

Споразум о примирју је после месец дана отказала Грчка због турског одбијања да преда Јањину. Тада је Скадар, уз Јањину, било једино преостало османско упориште западно од војишта испред Цариграда.

Већ 7. фебруара 1913. црногорске и српске снаге започеле су координирани напад на Скадар. Зетски одред је напао на 6 батаљона низама у бици на Бардањолту. Приморске трупе српске војске извршиле су напад на 4 батаљона низама и редифа на Брдици, утврђеном положају у спољном појасу скадарске тврђаве. Црногорци су после два дана борбе и читавог низа јуриша успели да заузму Велики Бардањолт, али уз губитке од 4.000 мртвих, рањених и несталих. Губици српске војске били су између 1.600 до 1.800 људи. Османски губици износили су око 1.500 људи.

Због великих губитака и тешких неуспеха, 2. априла одлучено је да се српском Приморском кору, (тада) генерала Петра Бојовића, формацији од око 30.000 људи и четири авиона, прикључе и под јединствену команду ставе све црногорске трупе.

 

Боравак српске војске у Албанији обележили су први борбени летови српске авијације, а и први у историји ратовања. Летења су почела 7. марта. На првом лету страдао је Михаило Петровић, први српски пилот, са летачком лиценцом бр. 1, кога је јак удар ветра, при повратку са извиђања, на 1.200 метара избацио из авиона, јер није био везан. Утврђено је да је авион био исправан, а да је Петровић преминуо још у ваздуху. Сат му је стао на 10.35 сати. Тако је Србија имала и прву жртву ратне авијације у оружаном сукобу. Остали пилоти су наредних дана бацили неколико бомби на Скадар. Сви су повучени са главнином српских трупа.

 

Упркос чињеници да је 20. марта 1913. Лондонска конференција одлучила да Скадар дефинитивно остаје Албанији, Црна Гора је одбила то да прихвати, у чему ју је иницијално подржала и Србија, под јаким руским утицајем. Зато су Велике силе (без Русије) 21. марта, најпре, извршиле поморску демонстрације силе. Најпре аустро-угарски, сутрадан  немачки и италијански, а потом и енглески и француски разарачи окупили су се испред Бара. То, међутим, није било довољно, па су 12. априла европске силе објавиле блокаду црногорске и албанске обале, прву поморску блокаду неке европске државе у модерно доба. Као последицу тога, Србија је повукла своје трупе из Албаније.

 

mitar-lakovic-cg-ranjenik-kod-skadra

Митар Лаковић, рањеник. Лекари провученом шипком показују путању уласка и изласка зрна

 

Влада Црне Горе је, успркос свему, наставила с опсадом Скадра. Већ 14. априла наређено је опште бомбардовање Скадра, које траје наредна четири дана. Паралелно с тиме, с Есад-пашом Топтанијем вођени су преговори о предаји.

Већ 21. априла, Есад-паша је изнео службене услове предаје Црној Гори. Два дана касније, на Скадарском језеру, потписан је споразум о предаји Скадра. Сутрадан, 24. априла, црногорске трупе, предвођене престолонаследником Данилом, су ушле у Скадар. Те вечери Есад-паша Топтани свечано је предао кључеве тврђаве принцу Данилу.

 

Славље на Цетињу

Славље на Цетињу

 

Есад-паша пропуштен је с почастима и свим наоружањем (осим тешких топова) и исплаћено му је 10.000 фунти стерлинга. Тако је  сачувао војску и стекао подршку Србије и Црне Горе за проглашење „властите“ албанске државе у деловима неокупираним од савезника, насупрот влади у Валони. Есад-паша је с 25.000 људи под оружјем кренуо ка југу, у Тирану, и тамо се прогласио владарем Албаније. Његове јединице евакуисали су бродови грчке ратне морнарице.

 

 

Генерал Јанко Вукотић је наименован за војног, а Петар Пламенац за цивилног гувернера Скадра. Јавност Црне Горе је већ била узнемирена поморском блокадом, претњама савезника, шестомесечним узалудним ратом и великим бројем мртвих (око седмина мобилисане војске!). Да би смирио опозицију, краљ Никола је помиловао некадашњег председника Владе Андрију Радовића и неколико Црногораца уплетених у бомбашку аферу 1908/09. године. Прокламација престолонаследника Данила становницима Скадра прочитана је 26. априла. Прокламација почиње речима о ослобођењу од турског јарма, а јамчи обичаје, веру и сигурност.

 

Огорчен таквим исходом краљ Никола је изјавио: „Оваквих мука нијесам имао за свих 50 година моје владавине. Велика је одговорност на мени. Ријешио сам да до краја испијем чашу горчила. Морам попуштити, и Скадар, сан моје младости, напуштити, Скадар овјенчан хиљадама гробова мојих најбољих војника. Скадар, закониту баштину Црне Горе, услов њеног бољег живота“.

 

Али, црногорско освајање Скадра било је кратког века. Представници великих сила су 27. априла црногорској влади уручили писани захтев да се Скадар у најкраћем року евакуише и преда великим силама. Краљ Никола то није хтео да прихвати. Тада је и Русија започела притисак како би се предао Скадар. Под руским притиском српски премијер Никола Пашић је 30. априла упутио црногорској влади савет да уместо Скадра затражи друге територијалне задовољштине. Истовремено, пред обалом су демонстрирале аустро-угарска и италијанска флота. Аустро-Угарска је 3. маја објавила опсадно стање у Босни и Херцеговини. Услед свих притисака, краљ Никола је, 4. маја 1913. године пристао да преда Скадар у руке великих сила. По изласку црногорских јединица из Скадра, 14. маја, прекинута је блокада црногорске и албанске обале и тиме је завршен Први балкански рат. У Скадар је ушао одред међународних снага, на челу с вицеадмиралом Бернеом. Међународна управа Скадром је трајала од 5. маја 1913. до избијања Првог светског рата.

 

Предаја турске заставе краљу Николи

Предаја турске заставе краљу Николи

 

Ко зна како би се историја ових простора одвијала да је Скадар, центар древне Дукље и престоница средњевековне Зете, остао у рукама свог природног „власника“, Црне Горе. Свакако, Скадар је Црној Гори био неопходан пре свега због економских разлога, великих обрадивих површина у региону града и око језера. Тиме би вишевековни проблем прехране становништва ове сиромашне државе био решен.

Да ли је касапница могла да буде избегнута да, као што неки историчари веле, а многи Црногорци сматрају – краљ Никола није желео да у Скадар први уђе његов син, престолонаследник Данило, на челу свог одреда? Да ли је ђенерал Бошковић био много бољи избор и да ли би Скадар пао много раније, и уз мање жртава, да он није погинуо? У прилог томе они наводе да је баш страх од сличне касапнице и жеља да очува династију у коју је драстично пољуљано поверење после Скадра, навело Николу да радије потпише капитулацију 1916, него да ризикује повлачење. Да ли је то и колико тачно, тешко се може утврдити из често опречних изјава истих актера, па су и историчари подељени, а њихови налази махом недовољно утемељени.

Како год: Скадар је, за мене, и даље црногорски град. Сад под окупацијом.

Поздрављам вас са девизом – Скадар је наш, остало запалите!

 


Извори и фото:

Митар Ђуришић: „Улога краља Николе у Првом балканском рату“

Балкански ратови 1912-1913

Војна енциклопедија, Београд, 1970.

Wikipedia

Живко Павловић: „Опсада Скадра“, Београд, 1926.

Лична архива.

 


 

 

 
 

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

ПОДЕЛИ:

1 thought on “СКАДАР, НАЈСКУПЉИ ЦРНОГОРСКИ КАМЕН”

  1. Slava mom pradedi sto je ostavio kosti na Bardanjoltu Paunu Petrovom Rakovicu Ducicu i ostavio dva sina Radosava i Stanka Rakovica Ducica kao sirocad da se uzdizu u turskoj kuci u starom Baru kao cobani….. Jedina je sreca sto su im imena i vera ostala nepromenjena pa ja hvala bogu nisam Jusuf i pamtim pricu o tom jednom Crnogorcu koji nije bio ni serdar ni vojvoda a za mene veci covek od svih njih zajedno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *