СМРТ ФЛОТЕ ВИСОКОГ МОРА

 

На самом крају Првог светског рата, команда немачке царске морнарице, одлучила се за умногоме самоубилачку мисију – напад на британску флоту у јужном делу Северног мора, а потом на британско копно. И то све кријући од нове немачке владе Максимилијана од Бадена, који је преговарао покушавајући да испослује што часнији мир.

Команду за офанзиву издао је Адмиралитет (шеф Адмиралитета био је Рајнхард Шер) 24. октобра, напад је требало да крене 30. октобра из Вилхелмсхавена (флотом је тад командовао Франц фон Хипер), али је дан раније почела побуна морнара на два бојна брода – „Хелголанду“ и „Турингену“ – јер су били уверени да ту последњу, бесмислену битку не могу да преживе. Тај део побуне је брзо сломљен: други бродови су окренули цеви на побуњене посаде, које су се предале, а око хиљаду морнара послато на војни суд у Кил. Међутим,  3. новембра почела је побуна у Килу, који је већ сутрадан био у рукама побуњених морнара, војника и радника.  Минхен су побуњеници заузели 7. новембра, а два дана касније проглашена је Вајмарска република, а цар Вилхелм Други принуђен да абдицира.

 

Хелголанд

Но, тиме невоље некад моћне немачке Океанске флоте („Флоте високог мора“) нису завршене. Примирје је потписано 11. новембра. Тиме је Први светски рат фактички окончан. Немачка флота, сад под командом адмирала Фон Ројтера, интернирана је по условима примирја у бази британске Краљевске морнарице у Скапа Флоу, у Шкотској. Већина бродова пристигла је до 27. новембра 1918, нешто касније (6. децембра) дошли су бојни брод „Кениг“ и крстарица „Дрезден„, док је последњи стигао бојни брод „Баден„, 9. јануара. Бродови су разоружани – поскидани су затварачи и изнета муниција, а на њима су остале само најнеопходније посаде.  Свеједно, и тад је то била импресивна пловећа сила, коју је било релативно лако поново довести у употребљиво стање, а савезници су преговарали шта ће са флотом и подморницама и како да међусобно поделе ратни плен. Британци би немачке лађе најрадије видели на дну мора, али су остали желели да се докопају модерних бродова и ставе их у своју службу. Французи су желели четвртину флоте, другу четвртину су тражили Италијани, а свима осталима допала би једна половина, да је разделе.

Формално-правно стање, дакле, било је примирје. Фактичко стање, међутим – постреволуционарна анархија. Ситуацију је знатно компликовала чињеница да су „власт“ на бродовима практично делили капетани и комитети побуњених морнара. Морал је био низак, бродови запуштени и прљави, посада нервозна јер је било забрањено отићи с брода, многи официри су скинули царске ознаке, а и храна је била лоша и није било медицинске неге…

 

Хинденбург

Хинденбург

 

Британци су се, с разлогом, плашили проблема које би могла да направи велика посада са више од 70 лађа. Већ 12. децембра, од 20.000 морнара колико је са бродовљем дошло у Скапа Флоу, остало је само њих око 5.000. У јуну 1919. остало их је само 1.700. Али, страх од могућих проблема притискао је и Немце: како је примирје продужавано трипут, адмирал Фон Ројтер се плашио да Британци не заузму бродове на којима је сад већ било премало морнара за било какав отпор. Стога је одлучио да флоту – потопи.

Посадама у први мах није речено шта се догађа, али су оне ускоро и саме схватиле, па су се активно укључиле. Зато 18. јуна 1919. Фон Ројтер шаље наређење под ознаком „параграф 11“, у којем каже: „Моја је намера да потопим бродове само уколико непријатељ покуша да их заузме без одобрења наше владе. Уколико влада прихвати њихову предају мировним уговором, онда ће бродови бити предати, на вечну срамоту онима који су нас довели у ову позицију„.

 

Сејдлиц

Сејдлиц

 

У међувремену је потписивање мировног уговора у Версају заказано за 21. јун у подне, а британски морнари су се спремали да се укрцају на немачке бродове и преузму их до поноћи. Овај план је одобрио и адмирал Маден, заменик команданта Велике флоте. Истовремено, адмирал Фон Ројтер је испланирао да тог дана потапањем бродова „обележи“ потписивање Версајског мировног уговора. Док су трајале припреме на обе стране, адмирал Маден сазнао је да је потписивање Версајског уговора одложено за 23. јун у 19:00, али заборавио је – или „заборавио“ – да о томе службено обавести адмирала Фриментла, чији је сквадрон чувао немачке лађе. Ни адмирал Фон Ројтер није званично обавештен о одлагању потписивања мира, мада је адмирал Фриментал после рата написао да је то учинио незванично. Фон Ројтер је ипак чврсто испланирао 21. јун као последњу акцију своје флоте и тога се држао.

Британски бродови су 21. јуна испловили на вежбу, са планом да се врате по подне 23. јуна, како би извели планирану акцију. Немачки адмирал је тада са командног брода, крстарице „Емден„, послао сигнал да почне реализација „параграфа 11“. Посаде су одмах почеле са отварањем вентила („кингстона“) и свих водонепропусних врата између преграда. На неким бродовима су чак избушене рупе у зидовима преграда, све да се заустављање продора воде онемогући.  Прве знаке да се нешто догађа Британци су видели око поднева, када је бојни брод „Фридрих дер Гросе“ почео нагло да се нагиње на леву страну и када су сви бродови на главним јарболима подигли немачке царске заставе. Адмирал Фриментл је наредио свом сквадрону да се одмах врати, али, касно.

 

Бајерн

Бајерн

 

За то време, сво расположиво људство у британској бази покушало је да спречи Немце у њиховој намери. Том приликом су убили девет Немаца, међу њима команданта бојног брода „Маркграф„, Валтера Шумана и његовог првог официра Хермана Дитмана, и ранили 16 морнара. Биле су то последње жртве Првог светског рата. Неке бродове су Британци успели да насукају, али их је већина завршила на дну залива. Адмирал Фриментл стигао је назад таман да види да су на површини остали још једино капитални бродови. Последњи брод који је потонуо је био бојни крсташ „Хинденбург„, око 17:00.  Све у свему, од 74 немачка брода у Скапа Флоу, потопљено је њих 52, док су 22 насукана. На дно је отишло 15 од 16 највећих лађа. Бојни брод „Баден„, тад најјачи немачки брод са 15-инчним топовима, касније је извучен и оспособљен за пловидбу. Британцима је после до 1921. служио као брод за вежбу.

 

Један немачки официр са разарача, који је у свему учестоввао, записао је:

Био је то величанствен призор. По целом пространом заливу бродови су били у различитим фазама тоњења… После свих непријатности предаје, Хохсефлоте је лежала мртва на дну, од сопствене руке. Њене посаде су ипак добиле своју последњу битку. Њене бродове неће делити победници„.

Британци су били огорчени, не зато што немачких бродова више није било, већ што их је поражена војска направила магарцима. Адмирал Фриментал је „изрибао“ немачке официре на челу са адмиралом Фон Ројтером рекавши да су прекршили одредбе примирја и правила рата и обрукали нове немачке власти, доказујући да су сви исти.

У Немачкој се, начелно, на овај чин гледало са радошћу и поносом, а адмирал Рајнхард Шер је, у одушевљењу, изјавио:
Радујем се потапању немачке флоте у Скапа Флоу… Смрад предаје је скинут са амблема немачке флоте. Потапање бродова је показало да дух флоте није мртав. Овај последњи чин је веран традицијама немачке ратне морнарице„.

 

Французи и Италијани су били разочарани, Американцима је било свеједно, једино су се Британци радовали, јер су и тиме чували доминацију на водама унутар и око Европе.

 

Баден и крст. Франкфурт

Баден и крст. Франкфурт

 

Од 52 потопљена брода, 45 је извађено и исечено у старо гвожђе до почетка Другог светског рата, док се још њих седам налази на дну залива и под заштитом су британске владе. Према Ancient Monuments and Archaeological Areas Act из 1979 године, рониоцима је дозвољено да их посете уз одговарајућу дозволу.

А каква је била судбина „Хелголанда“ и „Турингена„? Они су избегли Скапа Флоу. Њима, као и за још два „сестринска“ брода из класе и четири бојна брода класе „Насау„, било је дозвољено да остану у Немачкој док трају преговори. „Хелголанд“ је превозио посаде немачких подморница, а онда је 20. августа 1920. предат Британцима, у чијој је служби следеће године и завршио радни век. „Туринген“ је 29. априла 1920. предат Француској, којој је такође служио за вежбе гађања. Насукан је код Гавреза 1923. где се и данас могу видети његови остаци.


фото: Википедија

Save

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *