СТИДИТЕ СЕ, СРБИ!

 

Срби, срам вас било!

Све!

Ма јесте ли препуни прича о Немањићима, светом кнезу Лазару, Косовском боју, небеској Србији? Крене ли вам рука да посече турску главу кад помислите на Карађорђа? Порастете ли дупло већима када се сетите славних предака из Првог светског рата?

И? Шта? Шта заиста знате о томе, а да није догма или измишљотина? Знате ли где би могли – и имате ли уопште где – да погледате артефакте из тог времена? И колико вам је лако да прошлости и њеним остацима пресудите, када вас неки политички (или профитни) вођа попали?

Нико овде – одавно – није невин и не може да буде аболиран. Јер сви видимо шта се и како дешава, али или ништа не предузимамо, или предузмемо кад већ буде касно.

Уништена „Пула“

То што је нека банда 31. августа, упала у „депо“ Музеја железнице – читај: рушевну стару ложионицу додатно девастирану радовима на „Београду на води“ – исекла, натенане и опуштено, неколико вредних музејских експоната и однела их, само је последица. Узроци су много дубљи. И у нама су. У нашим спуштеним критеријумима. У нашим спуштеним главама. У нашим спуштеним песницама. У нашим спуштеним панталонама.

Еј! Шеснаест магараца је сатима секло историјске експонате, директору музеја је то јављено, и – шта? Ништа. Кукњава над уништеном историјом, са 11 дана закашњења. Традиционално српски. Без реакције, са шокираношћу, без ефикасне истраге, са подељеном одговорношћу.

 

Локомотиве које су исечене 31. августа су „Пула“, серије ЈЖ 44-004, и „Пресек“, серије ЈЖ 151-012. Локомотива „Пула“ је из 1864. године и најстарији је (била) експонат техничке збирке музеја. Радила је у Уљанику у Пули и на тадашњим отоманским железницама, у луци Смирна (Измир). Она је специфична и по томе што је тај тип локомотиве коришћен и у изградњи Суецког канала.  Локомотива „Пресек“ је такође из Пуле, а произведена је у Бечу, 1884. године. На њој се види како једна парна локомотива функционише, отворен је котао и виде се цеви.

 

Остаци у Ложионици

Па ћемо да сазнамо – са задршком од две године – да су две локомотиве већ раније, на истом месту, исечене на тај начин. И остаци затрпани. Па ћемо да сазнамо да је „Београд на води“ у ствари повукао обезбеђење и Ложионицу оставио на мислост лоповима. Скупљачима секундарних сировина или некима под фантомкама, са становишта штете – свеједно. И, шта? Ништа!

Овде мафија води државу и држава храни мафију.

Овде се све краде. Овде је крађа постала модус вивенди.

Овде је мито заменио лични и породични, а профит и ћар – национални понос и дигнитет.

Овде је забијање главе у песак, игнорисање и живот у лажираној стварности – већ дуго императив опстанка.

НИСУ САМО ЛОКОМОТИВЕ

„Реновиран“ прилаз чесми Мехмед-паше

Да вам набрајам? Скадарлија, коју су асфалтирали, па уместо турске калдрме уградили камен увежен из Грчке. Околина чесме Мехмед-паше Соколовића на Калемегдану, коју су, уз рестаурацију, претворили у сплаварски кич. Зграда Геодетског завода, у коју су инсталирали кафану, уништивши ентеријер пуким фарбањем дрвета у бело. Срушили су стару управну зграду „Икаруса“ у Земуну, оставивши од историјског објекта само предњу фасаду. Или да поменем уништавање античких ископина на траси ауто-пута ка Бугарској? Вилу у Тополској? И тако даље.

Или да кажем шта тек планирају? Да сруше новосадски „Спенс“. Да склоне Стари савски мост и направе нови, јер изглед не коренсподира богатој клијентели Београда на води. Да уместо болница, граде диреке за државну заставу по 100 пута већој цени него што се могу набавити. Баш као што су набављали новогодишње јелке и расвету, које инсталирају у септембру, а скидају у априлу. А ко зна шта прети некадашњем хотелу „Бристол“ и несрећној згради Поште шест, чија је фасада после бомбардовања уништена, и никад није обновљена?

То шта је уништено у старој ложионици није све. Где је вагон краља Петра, на пример? Где су други експонати, алати и машине? Водоторањ, окретница и ложионица су ретки сачувани објекти историје железница у Србији. Зар нам је заиста тако мало важно? Или нам постане битно тек кад се ударимо песницом у прса јуначка и поменемо како је кнез Милан сребрним будаком означио градњу пруге? А Србин, виљушком – боц!

Мени је једноставно несхватљив такав – не лежеран, него бахат – однос према историји и свему ономе што обележава постојање овог народа на овом парчету земље. Па управо ти детаљи, то су детаљи идентитета, забога!

НИСУ САМО „ОВИ“

Уништавање зграде „Икаруса“

Да ли је то специјалност овог садашњег башибозука? А, не. Они су ово брутално, бестијално уништавање свега лепог, сваког историјског трага, сваке праве традиционалне вредности – само усавршили и довели до баналне перфекције.

Јер, не смемо заборавити да су њихови претходници наишли на екстремно вредне античке  артефакте, код реновирања трамвајске пруге и Париске улице и Тадеуша Кошћушка – и једноставно их затрпали. На шта личи „испостава“ тог истог железничког музеја у Пожеги? Где и зашто труну локомотиве чувеног „Плавог воза“, које су, када је воз „стао“, још биле у изврсном стању, као и старија гарнитура која је раније вукла тај воз?

Где су силна уметничка дела, ево, не морамо да се сетимо окупације и комунистичког разграбљивања: само од 1990. наовамо? Не знам да ли је чувена Лубардина слика враћена у некадашњи Дом синдиката, а богами, не знам ни број музејских експоната који су „однети на рестаурирање“, па завршили у приватним колекцијама.

Каква је судбина Музеја ваздухопловства, у чијим бункерима труну вредни експонати, а музејски примерци авијацијских средстава развлаче се по српским двориштима? Рећи ћете: као и судбина Народног музеја и Музеја савремене уметности, или Галерије Цвијета Зузорић. Где је Музеј градског саобраћаја у Београду, граду који је међу првима у Европи добио јавни градски превоз? Шта од екстремно вредних трамваја, аутобуса и тролејбуса није страдало у бомбардовањима, није исечечено са „трећег колосека“ у Топчидеру и „змијарника“ на Дорћолу, није „уступљено“ неким братским градовима – страдало је у пожару, а потом и у небризи.

ШТА ЧУВАМО?

Зартпани остаци локомотиве

Београд лежи на две реке, и шта има од тога? Писао сам о лађама које су обележиле Саву и Дунав (о, какав је то посао био; можете га прочитати ОВДЕ), а Београд нема ни један историјски брод којим ће се подичити. Шта је са старим хидроелектранама? Воденицама? Млиновима? Шта је са средњовековним тврђавама и градовима – јер Калемегдан, Смедеревска твршава и Голубац нису једино шта имамо? Па тек, шта је са силним подземним објектима, лагумима и пролазима, који обележавају Србију? Гробљима? Предхришћанским храмовима?

Шта ми чувамо од историје? Где и како? Одакле да учимо, кад све оно шта разни нападачи и окупатори нису уништили или однели, сами упропастисмо?

Овде историја увек изнова почиње. Од Немањића. Од Лазаревића. Од Турака. Од Чарнојевића. Од Карађорђа. Од Милоша. Од Карађорђевића, па Обреновића, па опет Карађорђевића. Од Тита и комуниста. Од Слобе. Од Ђинђића. Од Тадића, Николића, Вучића… Овде се све шта је било очас затре, јер ако остане као сведок – досетиће се Власи да је некад, раније или много раније, било и лепше и квалитетније и боље.

Или, како неко написа на твитеру – „56 одсто грађана је гласало да нам не треба историја. Преорите Народни музеј„.

Како стока уништава ово мало историје што је овде сачувано.

И онда причате како неко затире Србе?

Срби се, бре, затиру сами.

Овако.


Фото: Танјуг, Д. Рундић, Beobuild forum

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *