STIDITE SE, SRBI!

 

Srbi, sram vas bilo!

Sve!

Ma jeste li prepuni priča o Nemanjićima, svetom knezu Lazaru, Kosovskom boju, nebeskoj Srbiji? Krene li vam ruka da poseče tursku glavu kad pomislite na Karađorđa? Porastete li duplo većima kada se setite slavnih predaka iz Prvog svetskog rata?

I? Šta? Šta zaista znate o tome, a da nije dogma ili izmišljotina? Znate li gde bi mogli – i imate li uopšte gde – da pogledate artefakte iz tog vremena? I koliko vam je lako da prošlosti i njenim ostacima presudite, kada vas neki politički (ili profitni) vođa popali?

Niko ovde – odavno – nije nevin i ne može da bude aboliran. Jer svi vidimo šta se i kako dešava, ali ili ništa ne preduzimamo, ili preduzmemo kad već bude kasno.

Uništena „Pula“

To što je neka banda 31. avgusta, upala u „depo“ Muzeja železnice – čitaj: ruševnu staru ložionicu dodatno devastiranu radovima na „Beogradu na vodi“ – isekla, natenane i opušteno, nekoliko vrednih muzejskih eksponata i odnela ih, samo je posledica. Uzroci su mnogo dublji. I u nama su. U našim spuštenim kriterijumima. U našim spuštenim glavama. U našim spuštenim pesnicama. U našim spuštenim pantalonama.

Ej! Šesnaest magaraca je satima seklo istorijske eksponate, direktoru muzeja je to javljeno, i – šta? Ništa. Kuknjava nad uništenom istorijom, sa 11 dana zakašnjenja. Tradicionalno srpski. Bez reakcije, sa šokiranošću, bez efikasne istrage, sa podeljenom odgovornošću.

 

Lokomotive koje su isečene 31. avgusta su „Pula“, serije JŽ 44-004, i „Presek“, serije JŽ 151-012. Lokomotiva „Pula“ je iz 1864. godine i najstariji je (bila) eksponat tehničke zbirke muzeja. Radila je u Uljaniku u Puli i na tadašnjim otomanskim železnicama, u luci Smirna (Izmir). Ona je specifična i po tome što je taj tip lokomotive korišćen i u izgradnji Sueckog kanala.  Lokomotiva „Presek“ je takođe iz Pule, a proizvedena je u Beču, 1884. godine. Na njoj se vidi kako jedna parna lokomotiva funkcioniše, otvoren je kotao i vide se cevi.

 

Ostaci u Ložionici

Pa ćemo da saznamo – sa zadrškom od dve godine – da su dve lokomotive već ranije, na istom mestu, isečene na taj način. I ostaci zatrpani. Pa ćemo da saznamo da je „Beograd na vodi“ u stvari povukao obezbeđenje i Ložionicu ostavio na mislost lopovima. Skupljačima sekundarnih sirovina ili nekima pod fantomkama, sa stanovišta štete – svejedno. I, šta? Ništa!

Ovde mafija vodi državu i država hrani mafiju.

Ovde se sve krade. Ovde je krađa postala modus vivendi.

Ovde je mito zamenio lični i porodični, a profit i ćar – nacionalni ponos i dignitet.

Ovde je zabijanje glave u pesak, ignorisanje i život u lažiranoj stvarnosti – već dugo imperativ opstanka.

NISU SAMO LOKOMOTIVE

„Renoviran“ prilaz česmi Mehmed-paše

Da vam nabrajam? Skadarlija, koju su asfaltirali, pa umesto turske kaldrme ugradili kamen uvežen iz Grčke. Okolina česme Mehmed-paše Sokolovića na Kalemegdanu, koju su, uz restauraciju, pretvorili u splavarski kič. Zgrada Geodetskog zavoda, u koju su instalirali kafanu, uništivši enterijer pukim farbanjem drveta u belo. Srušili su staru upravnu zgradu „Ikarusa“ u Zemunu, ostavivši od istorijskog objekta samo prednju fasadu. Ili da pomenem uništavanje antičkih iskopina na trasi auto-puta ka Bugarskoj? Vilu u Topolskoj? I tako dalje.

Ili da kažem šta tek planiraju? Da sruše novosadski „Spens“. Da sklone Stari savski most i naprave novi, jer izgled ne korenspodira bogatoj klijenteli Beograda na vodi. Da umesto bolnica, grade direke za državnu zastavu po 100 puta većoj ceni nego što se mogu nabaviti. Baš kao što su nabavljali novogodišnje jelke i rasvetu, koje instaliraju u septembru, a skidaju u aprilu. A ko zna šta preti nekadašnjem hotelu „Bristol“ i nesrećnoj zgradi Pošte šest, čija je fasada posle bombardovanja uništena, i nikad nije obnovljena?

To šta je uništeno u staroj ložionici nije sve. Gde je vagon kralja Petra, na primer? Gde su drugi eksponati, alati i mašine? Vodotoranj, okretnica i ložionica su retki sačuvani objekti istorije železnica u Srbiji. Zar nam je zaista tako malo važno? Ili nam postane bitno tek kad se udarimo pesnicom u prsa junačka i pomenemo kako je knez Milan srebrnim budakom označio gradnju pruge? A Srbin, viljuškom – boc!

Meni je jednostavno neshvatljiv takav – ne ležeran, nego bahat – odnos prema istoriji i svemu onome što obeležava postojanje ovog naroda na ovom parčetu zemlje. Pa upravo ti detalji, to su detalji identiteta, zaboga!

NISU SAMO „OVI“

Uništavanje zgrade „Ikarusa“

Da li je to specijalnost ovog sadašnjeg bašibozuka? A, ne. Oni su ovo brutalno, bestijalno uništavanje svega lepog, svakog istorijskog traga, svake prave tradicionalne vrednosti – samo usavršili i doveli do banalne perfekcije.

Jer, ne smemo zaboraviti da su njihovi prethodnici naišli na ekstremno vredne antičke  artefakte, kod renoviranja tramvajske pruge i Pariske ulice i Tadeuša Košćuška – i jednostavno ih zatrpali. Na šta liči „ispostava“ tog istog železničkog muzeja u Požegi? Gde i zašto trunu lokomotive čuvenog „Plavog voza“, koje su, kada je voz „stao“, još bile u izvrsnom stanju, kao i starija garnitura koja je ranije vukla taj voz?

Gde su silna umetnička dela, evo, ne moramo da se setimo okupacije i komunističkog razgrabljivanja: samo od 1990. naovamo? Ne znam da li je čuvena Lubardina slika vraćena u nekadašnji Dom sindikata, a bogami, ne znam ni broj muzejskih eksponata koji su „odneti na restauriranje“, pa završili u privatnim kolekcijama.

Kakva je sudbina Muzeja vazduhoplovstva, u čijim bunkerima trunu vredni eksponati, a muzejski primerci avijacijskih sredstava razvlače se po srpskim dvorištima? Reći ćete: kao i sudbina Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti, ili Galerije Cvijeta Zuzorić. Gde je Muzej gradskog saobraćaja u Beogradu, gradu koji je među prvima u Evropi dobio javni gradski prevoz? Šta od ekstremno vrednih tramvaja, autobusa i trolejbusa nije stradalo u bombardovanjima, nije isečečeno sa „trećeg koloseka“ u Topčideru i „zmijarnika“ na Dorćolu, nije „ustupljeno“ nekim bratskim gradovima – stradalo je u požaru, a potom i u nebrizi.

ŠTA ČUVAMO?

Zartpani ostaci lokomotive

Beograd leži na dve reke, i šta ima od toga? Pisao sam o lađama koje su obeležile Savu i Dunav (o, kakav je to posao bio; možete ga pročitati OVDE), a Beograd nema ni jedan istorijski brod kojim će se podičiti. Šta je sa starim hidroelektranama? Vodenicama? Mlinovima? Šta je sa srednjovekovnim tvrđavama i gradovima – jer Kalemegdan, Smederevska tvršava i Golubac nisu jedino šta imamo? Pa tek, šta je sa silnim podzemnim objektima, lagumima i prolazima, koji obeležavaju Srbiju? Grobljima? Predhrišćanskim hramovima?

Šta mi čuvamo od istorije? Gde i kako? Odakle da učimo, kad sve ono šta razni napadači i okupatori nisu uništili ili odneli, sami upropastismo?

Ovde istorija uvek iznova počinje. Od Nemanjića. Od Lazarevića. Od Turaka. Od Čarnojevića. Od Karađorđa. Od Miloša. Od Karađorđevića, pa Obrenovića, pa opet Karađorđevića. Od Tita i komunista. Od Slobe. Od Đinđića. Od Tadića, Nikolića, Vučića… Ovde se sve šta je bilo očas zatre, jer ako ostane kao svedok – dosetiće se Vlasi da je nekad, ranije ili mnogo ranije, bilo i lepše i kvalitetnije i bolje.

Ili, kako neko napisa na tviteru – „56 odsto građana je glasalo da nam ne treba istorija. Preorite Narodni muzej„.

Kako stoka uništava ovo malo istorije što je ovde sačuvano.

I onda pričate kako neko zatire Srbe?

Srbi se, bre, zatiru sami.

Ovako.


Foto: Tanjug, D. Rundić, Beobuild forum

Facebook Comments
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *