SUPTILNE PORUKE, SNAGOM MACOLE Kako funkcioniše Generalna skupština Ujedinjenih nacija

 

Neuobičajeno, pa i nekulturno prazna sala Generalne skupštine UN, tokom obraćanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića na 72. zasedanju, izazvala je dosta podsmeha. Ipak, nije (sve) do Vučića, koji je dobio priliku da se obrati tek trećeg (od šest) dana rada zasedanja, doduše, kao prvi od 19. govornika prepodnevne sesije. To i nije tako strašno, ako se ima u vidu da su posle Vučića govorili predstavnici Kanade, Rusije, Kine… doduše, u nižem rangu (premijer Kanade, odnosno šefovi diplomatija Rusije i Kine), jer, ipak, neke stvari treba meriti i veličinom, ugledom i položajem zemlje u strateškoj hijerarhiji.

ŠTA JE ALEKSANDAR VUČIĆ REKAO NA GS UN, POGLEDAJTE ILI PROČITAJTE OVDE.

Aleksandar Vučić

Aleksandar Vučić

To, što su se slušaoci mogli lako prebrojati, ne menja činjenicu da je izlaganje ostalo u dokumentima zasedanja ravnopravno sa svim ostalima. I to bi mu bila sudbina čak i da je bila puna sala. Štete u poruci, dakle, nema. Šteta je u ugledu i diplomatskom rejtingu. Iako ne treba ignorisati činjenicu da su trajali brojni bilateralni susreti, treba pošteno priznati da bi iz svake delegacije ostao bar po jedan član, da Srbija ima veću specifičnu težinu u međunarodnim odnosima. Nema je, i teško da će je imati, možda baš zbog šizofrene, nekompetentne i nestalne spoljne politike koju vodi poslednjih godina.

Diplomatija je suptilna veština, ali njeni metodi nisu uvek suptilni. Punija sala ne bi promenila ništa u odnosu „velikih“ prema Srbiji – a tu sudbinu dele sve male i slabe države – ali bi poslala poruku drugim podjednako malim i slabim državama, da srpska politika uživa podršku „velikih“. Takva poruka je izostala, a kurtoazne čestitke Rusa i Kineza takođe neće ničim izmeniti specifičnu težinu zvaničnog Beograda u međunarodnoj partiji pokera. Ti Rusi i Kinezi su manifestovali sopstveno vrednovanje ovogodišnje GS (i poruke zasedanja) poslavši na nju na tek šefove diplomatija, vodeći na taj način svoje „suptilne“ diplomatske bitke, pre svega sa SAD.

Donald Tramp

Donald Tramp

Uglavnom, mnogi su se pitali, kako se određuje red kojim se govori u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, tokom generalne debate?

Načelno, prema pomalo čudnim pravilima, koja se mogu naći OVDE, a počinju sa: Brazil je svake godine prvi govornik, a SAD drugi.

Zašto Brazil uvek prvi govori na Generalnoj skupštini UN? Nije član SB, nije prvi ni po abecednom redu i nije država domaćin. Razlog je – simpatičan i arhaičan. „U vreme kada niko nije želeo da govori prvi, Brazil je uvek želeo da prvi govori. Tako su i stekli pravo da prvi govore na Generalnoj skupštini„, izjavio je još 2010. Dezmond Parker, šef protokola UN-a. Eto. Drugi su se snebivali, Brazil je bio „štreber“, i zaslužio čast da otvara GS. Brazil govori prvi još od desete Skupštine Ujedinjenih nacija 1955. godine.

Čekanje pred govornicom

Tok govora

Silazak sa govornice

 

 

 

 

 

Posle Brazila uvek govore Sjedinjene Američke Države, kao zemlja domaćin. Iza njih, po protokolu, ređaju se šefovi država, pa vlada, pa ministri inostranih poslova – ali taj red dnevno malo „preuredi“ potreba da se ostvari geografski balans. To objašnjava zašto je, npr, na ovom zasedanju pre govorio predsednik predsedništva BiH Dragan Čović (5. u prepodnevnoj sesiji 20. septembra), od britanske premijerke Tereze Mej (18.). Ili, u primeru Vučića, koji je kao šef države otvorio prepodnevnu sesiju 21. septembra, pa je red od 10 predsednika „presekao“ potpredsednik Bocvane, Masisi, iza koga su sledili premijeri : Hrvatske, Plenković (12.), Kanade, Trudo (13.), Slovenije, Cerar (15.) – iza koga su počeli da se ređaju šefovi diplomatija: Nemačke, Gabrijel (16.), Rusije, Lavrov (17.), Kine, VangJi (18.)…

Gadafi za govornicom GS UN 2009.

Gadafi za govornicom GS UN 2009.

Kada „uzmu banku“, koliko dugo govornici u GS UN smeju da pričaju? Ukratko: dokle god požele. Teorijski,  postoji maksimum od 15 minuta, međutim to je dobrovoljno. Mnogi lideri ne obraćaju pažnju na to. Na primer, američki predsednik Barak Obama je prošle godine razglabao 47 minuta, 2015. je divanio 43, dok je 2014. pričao 39 minuta. Ipak, nije rekorder. Indijski ministar odbrane V.K. Krišna Menon je 1957. godine održao govor od sedam sati i 48 minuta, ali na savetu odbrane, ne u Generalnoj skupštini UN. Najduži govor u Ujedinjenim nacijama je 1960. godine održao kubanski predsednik Fidel Kastro – 269 minuta (četiri sata i 29 minuta).  U tu grupu ekstremno blagoglagoljivih za govornicom spadaju i Nikita Hruščov (SSSR) sa govorom od 140 minuta (te iste 1960.), koji je pratilo najpre udaranje pesnicom po govornici, a kad mu se to učinilo nedovoljnim, skinuo je cipelu i njome udarao, da pojača utisak. Libijski lider, Muamer el-Gadafi, koji je pričao 96 minuta, obučen kao beduin, na zasedanju 2009. godine, iskritikovao je Povelju UN i javno iscepao njen primerak, zahtevao obeštećenje za „treći svet“ od kolonizatora, i upozorio da Libija zaustavlja ekonomsku migraciju iz Afrike ka Evropi.

ŠTA JE GENERALNA SKUPŠTINA UN? – PROČITAJTE OVDE.

Aplauz delegacije Srbije Vučiću

Aplauz delegacije Srbije Vučiću

U radu Generalne skupštine može da učestvuje i neka zemlja ili organizacija, koja nije član UN. To su, obično, Evropska unija,  Vatikan i Palestina (Jaser Arafat je bio prvi govornik iz neke države koja nije članica UN, za govornicom GS). Govori se, inače, prevode na arapski, kineski, engleski, francuski, ruski i španski jezik.

„Opšta rasprava“, u stvari, nije prava rasprava, niti ima glasanja tipa “za” i “protiv”. Lideri mogu da pričaju o čemu god žele, a to obično znači da raspredaju o za njih gorućim problemima. Već nekoliko godina dominantna tema su izbeglice ili ciljevi održivog razvoja. „Zadata tema“ više liči na temu za pisani zadatak u školi. Ove godine je tema bila prilično nejasna i široka – „Čovek na prvom mestu – Stremljenje ka miru i dostojanstven život za sve na planeti”.

Dužina generalne debate ograničena je na devet radnih dana, ali se retko prekorači – sedam. Naravno, još mnogo toga se dešava van opšte debate – sastanci, sporedni događaji,  privatni razgovori lidera… Kada se proceni da država, na kom god nivou reprezentovana bila, nema šta važno da poruči, neće svojim izlaganjem uticati na međunarodnopolitičke tokove, niti ima veći značaj – vreme se koristi upravo za te događaje van glavne debate.


Foto: printscreen gadebate.un.org/en, reuters

Facebook Comments
PODELI:

2 thoughts on “SUPTILNE PORUKE, SNAGOM MACOLE Kako funkcioniše Generalna skupština Ujedinjenih nacija

  1. To! #novinar-čina!
    Ako mi nije promaklo, jedino si ti napisao ono što je posle objavljavanja info o polupraznoj sali svako normalan poželeo da sazna.
    Ovim si, na diplomatski način, upro prstom i u očiglednu zloupotrebu neznanja publike od strane bivšeg srpskog i UN diplomate. A on iz iskustva vrlo dobro zna ko, kad, zašto, pred kolikim auditorijumom govori i koliko je tu šta značajno.
    Evo i jedan prilog ovoj temi:
    https://www.google.rs/amp/www.mirror.co.uk/news/politics/embarrassment-theresa-delivers-speech-mostly-11209871.amp

  2. Bila sam vise puta u zgradi UN, svojevremeno.. atmosfera je recimo takva da niko nikoga tamo ne slusa, uglavnom mozes da vidis te delegate po hodnicima, dosta ih je po kancelarijama (bila sam u jednom ogranku, u kancelariji sefa za statistiku), druze se po grupama, imaju mesta za sedenje (kao vozic u novostima), vrlo cesto sam hi vidjala kako spavaju po foteljama, neki puse ispred zgrade, uglavnom novinari, koji isto imaju svoje prostorije.. i veoma se dobro jede u restoranu, najlepsi svedski sto ikad, tako da nije ni cudo sto su sale cesto prazne.. i onda se samo sjate kad je bas neko vazan za govornicom, tad je bila Madlen ODvrajt.. prilicno slicna atmosfera kao i kod nas u Skupstini, narocito poslepodne

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *