СВЕТ У ПАКЛУ ТЕРОРИЗМА (Зашто не можемо да се адекватно супротставимо терористичким нападима)

 

Тероризам као феномен, у разним облицима траје вековима, али никада није добио јединствену дефиницију.

Чак ни сада, када је постао општераширени, планетарни проблем, на кога адекватно може да одговори само читав свет заједно.

Додуше, тероризам се у науци уобичајено описује као смишљена употреба незаконитог насиља или претње незаконитим насиљем ради усађивања страха, с намером присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су уопштено политички, верски или идеолошки. Али, дефиниције се разликују од државе до државе, па чак и између појединих служби унутар исте државе. И такво стање траје деценијама. Зашто је то тако – мало ко ће умети да да смислен, аргументован одговор. Можда је најјаснији одговор теоретичара завере, који у изостанку једне дефиниције налазе „простор“ и могућност да државе злоупотребљавају тероризам.

Апсурдно: постоји чак 12 главних мултилатералних конвенција о борби против тероризма. О том проблему се на највишем нивоу разговара малте не свакодневно. Па ипак, нема јединственог става и принципа.

Применом основних правних принципа „nullum crimen sine lege“ („нема злочина без закона“ – није кривично дело ако нешто није у закону означено као такво) и „nulla poena sine lege“ („нема казне без закона“ – не може се неко казнити ако не постоји казна у закону), све се препушта државним законодавствима. Онда питање борбе против тероризма на међународном плану нема перспективу, без договора о опште прихваћеној дефиницији тероризма и примени санкција.

Ваља бити директан: док год нема јединствене јасне дефиниције тероризма, која ће се односити на све без разлике, а сходно томе и правила поступања без изузетка, тероризам ће у свету расти, задобијајући све више присталица у екстремним групама и покретима, који ће у тероризму видети легитиман начин за испуњење својих циљева, а у изостанку јединственог става само слободан простор, „правну празнину“, за успостављање индивидуалног правног основа за своја делања. Био мозак те идеје у средњеисточним планинама или усред Вашингтона, свеједно.

Не треба бити фобичан, нити подлегати теоријама завере, па ипак, уочићемо правило које иде „на руку“ онима који „виде нешто чудно“- с модерним добом, тероризам је прерастао концепт дат у оној основној научној дефиницији, добивши – тврдим – облике који се могу назвати (бар сам ја тако назвао) „верски тероризам“, „сајбер тероризам“, „одбрамбени тероризам“, „државни тероризам“… Ту је и „супер тероризам“, чији су инспиратори и извршиоци групе опремљене оружјем масовног уништења, које су спремни да употребе у сваком тренутку.

Питање тероризма у великој мери у себи садржи и политичку компоненту. Директно или индиректно. Иако „политички циљ“ суштински представља основ највећег броја досадашњих терористичких аката, он постаје доминантан управо са ширењем појма тероризма. Разграничење тероризма и терористе од питања борбе за ослобођење и бораца за слободу одвела су покушаје дефинисања тероризма из правне области на поље политике. Какогод, од свега овога треба јасно разграничити питања односа тероризма и других облика насиља, односа између тероризма и герилског начина ратовања (у смислу ослобађања од окупације), као и односа тероризма и обичног криминала.

 

Терор и тероризам су облици насиља, које примењују мале групе, иако у пракси постоје и другачији примери.

Појам терора везује се за групу на власти, која путем страховладе и другим насилним методама жели да задржи власт, док се појам тероризма везује за групе које имају за циљ смену власти, било да је она демократска или крајње недемократска.

У оба случаја жртве су цивили.

 

Према науци, кључни елементи тероризма су: претња; насиље, сила; страх; политички/верски/идеолошки аспект(-ефекат-циљ); психолошки ефекат и неконтролисана реакција; насумични одабир мета и жртава; намерно испланирана и систематски организована акција; начин борбе; противправност.

Оно шта компликује дефинисање тероризма, по мени, је чињеница да „сила“ више не мора нужно да буде искључиво физичка и разорна. Посебно са растом „државног тероризма“, сила или претња може да буде и политичка и економска, „насиље“ може да се спроводи отворено или перфидно, свеобухватно или парцијално (верски, морално, културно, образовно…), а „начин борбе“ да буде путем организованих и наоружаних групација, али и путем електронских комуникација, медија и слично. То све шири појам и „обухват“ тероризма, и тешко је бити сигуран да ли је то лоше, или добро. Из истог разлога: сада се под тероризмом може подвести много више акција.

Циљеви терористичке активности су увек или по правилу политичке природе, без обзира да ли се ради о смени режима, смени лица на власти, сецесији одређене територије или делова, борби за одређена права или положаје и тако даље. И без обзира на директно средство извршења. Цела активност спроводи се употребом или претњом употребом насиља, уз све чешће посебно наглашену бруталност и масовност. Жртве су по правилу недужни грађани, али и/или (опет се неки неће сложити са мном) носиоци политичких/економских функција, уочљиве фигуре, чијим се уклањањем најлакше постиже прокламовани циљ и/или психолошки ефекат. Ипак, између терориста и жртве најчешће не постоји директна веза, тачније напад није усмерен према жртви или жртвама појединачно, већ се терористичким чином упућује порука широј заједници (држави, друштву итд.).

Традиционално се верује да терористи у извођењу својих акција желе да на себе скрену што је могуће већу пажњу. Елемент „јавности“ довео је до тога да многи верују да терористи, заправо, хоће да – поред чињења велике штете – спектакуларношћу извођења акције привуку велику пажњу других.

Такође је важан елемент – идеологија, било да се ради о варијантама политичког екстремизма или верском фанатизму. Ова друга ситуација је посебно опасна, јер то значи да се религија користи (злоупотребљава) као мотив за остварење одређених политичких циљева. Истовремено, идеологија се јавља као доминантан мотив у „државном“ и „одбрамбеном“ тероризму.

Својевремено је управо због свега овога понуђено решење да се дефинисање појма тероризам изводи не према починиоцу (на моменту: да ли је то терориста или борац за слободу?), већ према жртви, како је то и уобичајено код „класичних“ кривичних дела. Остало је на понуди.

Ако ипак пођемо од једне од „школских“ дефиниција – да тероризам представља противправни акт насиља усмереног против одређене државе, са намером да се изазове страх или колективна штета, како би се остварио одређени политички/економски/верски/идеолошки циљ – ту јасно видимо основ за формирање дефиниција „државног тероризма“ и као супротан пол, „одбрамбеног тероризма“.

Тако би се свако делање неке државе или државне структуре, против друге државе или државне структуре, мимо одлуке донете у складу са Повељом ОУН, а које делање не испуњава елементе рата, могло назвати „државним тероризмом“. Следствено томе, и узвратна реакција државе/народа, који не поседују довољна војна/економска/политичка средства за отворено супротстављање, могла би се дефинисати као „одбрамбени тероризам“.


Фото: mondo.rs, direktno.hr, vecernji.ba, nezavisne.com

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *