ТЕРОР ИСИС-А И ГЕНОЦИД НАД ЈЕРМЕНИМА Препорука књига за читање на одмору

 

Немам обичај да пишем о књигама које сам прочитао, па ипак, овог лета су ми се некако „наместиле“ две за редом, које су ме поприлично уздрмале. У неку руку и измениле неке моје ставове. А обе, иако радње смештене у различите временске оквире, за основну „потку“ имају радикални ислам.

Реч је о књигама „Орханово наслеђе“ (Алин Оханесјан, 2015, „Лагуна„) и „Девојка која је победила ИСИС – Фаридина прича“ (Фарида Халаф и Андреа Хофман, 2016, „Вулкан издаваштво„).

faridasrИСЛАМСКА ДРЖАВА

Најпре сам се, додуше, дохватио ове новије („Девојка која је победила ИСИС„), без неког посебног плана или намере: једноставно сам осетио да њу треба да узмем у руке као прву у гомили књига коју сам понео на одмор. И одмах сам остао у, мало је рећи – шоку. Реч је о истинитој, и врло актуелној, аутобиографској причи језидске девојке Фариде Халаф, из постсадамовог Ирака, чије су село (Кочо, северни Ирак) у једном тренутку у лето 2014. заузели припадници Исламске државе.

За књижевно сјајно вођену, за читаоце потресну, а за актере страшну причу, побринула се немачка новинарка Андреа Хофман, која је Фариду упознала случајно, с почетка 2015, у избегличком контејнерском насељу, када се ова несрећна девојка већ исчупала из канџи терориста. Написана лагано, без трунке сензационализма, сјајно избалансирана и веома јасна и сликовита чак и без радикалних описа – књига читаоца лако доводи на улице језидског села, саживљава с монотонијом њиховог живота, упознаје са њиховим обичајима, вером и навикама… Онда добијамо прилику да осетимо њихов страх (како се ИСИС приближава), разочарење (кад схвате да су их напустили и централна влада и курдска аутономија), наду (када им комшије муслимани гарантују безбедност ако предају оружје), катаклизму (када ИСИС стреља мушкарце, а жене и децу одводи у робље)…

ТЕРОРfarida

Пратећи Фаридину судбину (заточеништво, мучење, пребијања, силовања, препродају…) видимо судбину хиљада „неверника“, које је накарадно тумачење Курана изложило неизрецивим патњама. Ова језидска девојка схватила је да ће успети да преживи само ако буде пружала што жешћи отпор. Коначно, иако тешко телесно повређена од бруталног батињања, изгладнела, духовно изморена и обесчашћена, успела је да побегне. И у муци избегличког кампа, претрпаног контејнерског насеља без основних услова за нормалан живот, Фарида се сусрела са осудама и одбацивањима, јер је, забога, изгубила част – друга врста верске затуцаности, она у њених сународника, није дозвољавала раздевичавање пре брака, не признајући чак ни силовање. Фарида је изгубила оца и старијег брата (њих су ИСИС-овци стрељали одмах), мајку и двоје млађе браће је пронашла, и на крају су сви успели да оду за Немачку.

Дуго по исчитавању последње странице књиге, покушавао сам да пронађем објашњење за бруталну злоупотебу вере, најпре, али и за буђење оног зверског у човеку, преживели смо то и ми на овим просторима, и не – нисам успео, колико год да сам думао. У једно сам, ипак, сигуран, а то је као круна података које сам прибављао потврдила и ова књига: ИСИС је опасност за цивилизацију, за свет који знамо, и том злу се мора стати на пут по сваку цену. Само је питање да ли ће то моћи да ураде они који су и отворили Пандорину кутију фундаменталистичког зла.

ЈЕРМЕНИorhanovo_nasledje-alin_ohanesjan_v

Наредна књига, „Орханово наслеђе„, вратила ме је тачно век уназад, у 1915. годину, у Турску и крваве године распада султаната, непосредно пре него је, под Ататурком, ова држава постала република (1923.). За разлику од претходне књиге, ово је роман, у коме има места и за љубав (али не довољно да би роман попримио љигавост каквог „љубића“), и за заплет (суверено вођена паралелна прича у два удаљена временска раздобља), и за неочекивано (ту сам, додуше, „намирисао“ траг турских сапуница, али, ауторка је ипак Јерменка)… Ипак, и овде се све врти око радикалног, изопаченог тумачења Ислама и мржње, а тема је геноцид над Јерменима, који ни данашња Турска, после читавог столећа и промене државног уређења, никако не признаје.

На почетку приче упознајемо Орхана, младића кога је и модерна Турска знала да одбаци, и не само то, већ и жестоко мучи у затвору, јер је фотоапаратом овековечио оно шта не треба. Орхан, сада већ бизнисмен, долази на сахрану омиљеног деде Кемала (који је изградио породични бизнис), и суочава се са оцем Мустафом, који наоко мрзи и себе, и њега, и цео свет. Ту је и баба-тетка Фатма. Е, сад: заплет настаје када се прочита дедин тестамент, којим све оставља Орхану (прескачући Мустафу и Фатму), сем старе породичне куће, коју даје извесној Седи, за коју се испоставља да је 90-годишњакиња, у старачком дому у САД. Нико живи не зна ко је та жена, а нећу вам ни ја рећи, да вам не покварим читање књиге.

ГЕНОЦИДOrhans-Inheritance-paperback-400x600

Углавном, у свом документарном делу, роман обилује тешким записима бруталних турских злочина над Јерменима, најсуровијим убијањима, неизрецивим страхотама у име Ислама, којима је био изложен читав један народ, али којима су таоци постали и недужни потомци злочинаца. Са друге стране, чини ми се врло документовано, роман даје опис једног времена, земље, живота, међуљудских и породичних односа, надања, па и „две Турске“: модерне, развијене, окренуте Европи и будућности, која гравитира Истанбулу, и Анадолске, примитивне, заостале, затуцане и екстремно сиромашне, у чијим далеким и одсеченим селима, како сам чуо, и даље једу своје мртве, да се не баци.

Углавном, обе ове књиге, можда и зато што сам их читао заредом, оставиле су жесток утисак и веома горак укус, па их свакако препоручујем из свег срца.

Save

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *