TRIJUMFALNA KAPIJA ZA GOLOG CARA

 

Ceo jeftini kičerajsko – splavarsko – tabloidni koncept civilizacijskog, kulturnog, obrazovnog i moralnog dvonožnog otpada okupljenog u Srpskoj naprednoj stranci, Socijalističkoj partiji Srbije i par beznačajnih, ali kreštavih, poltronskih organizacija, ovih dana dostiže vrhunac. U šljašteće-pevajućem ambijentu utapaju se rezultati brojnih jeftino i – shodno tome – loše odrađenih poslova u javnom interesu, koji, pak, zahvaljujući „masnim“ provizijama vitalno doprinose životu alavog mafijaškog organizma, samo formalno pod skutima paranoidno-šizofrenog Vođe.

Preskupo plaćene jeftine kineske lampice donele su dobru proviziju modernim haračlijama, kojima ni markirana garderoba, satovi, vozila i vile, ni kupljene diplome no-nejm fakulteta, ne mogu da prikriju praziluk iz produžetka leđa i tešku prazninu na mestu gde se, čak i kod najjednostavnijih primata, kičmena moždina značajno širi u organ kadar da misli, rasuđuje, planira… Horde ovih srbijanskih Orka, ipak, baš zbog toga dobre su sluge: oni će, zadovoljni mrvicama zahvalnosti, pravdati i opravda(va)ti sve što gazde učine, bez obzira koliko to, i kratkoročno i dugoročno gledano, preskupo, fatalno skupo, košta Srbiju.

Da, rezultate ovog bezobzirnog, in-vivo eksperimenta svetskih moćnika, uveren sam, isplaćivaće naša deca, unuci i praunuci, bar oni koji ostanu da žive na teritoriji nekada časnog imena – Srbija. Urnisani, obezmoraljeni, onekulturnjeni, obrazovno uništeni, civilizacijski zombirani – vrlo verovatno pod vlašću podivljalih potomaka ove bahate mafijaške družine, koja sebi može da kupi sve sem morala, poštenja, stvarnog obrazovanja i civilizacije.

Ali dobro: stepen trpljenja naroda ovdašnjeg, kao i veština prilagođavanja i pretvaranja većine u amorfnu masu koja se nada da će iz vladajuće mafijaške otimačine i njih zapasti kakva sitnica ćara, po sistemu „ops, ispalo iz kamiona“, već su ušli u legendu. Radosno aplaudiranje suludom caru, koji će zapaliti Rim? Što da ne, ako u tom  požaru može da se ukrade nešto onome sa manje sreće, ili hrabrosti. Ako vredni predmet u požaru bude malo oštećen? Pa šta, neuke i neobrazovane ćemo impresionirati i lako ubediti da je takav bio originalno.

U ovom slučaju, međutim, suludi car je samo maska. Srazmerno njegovim porazima na svakom ljudskom, političkom i civilizacijskom polju na kome se našao, on dobija aplauze, ovacije, panegirike… a sada i ovu „Trijumfalnu kapiju“ za uspešno nesproveden ili neuspešno sproveden posao, čija suština nikome, pa ni njemu samome, nije jasna. Lice je drugo: slično je, ali drugo.

 

ŠTA TO NAMA VLADA?

 

Ludom uništitelju Rima – Rim je uzvraćao stotinama kipova, dok god je plebs imao malo, a degenerisani patricij mnogo ćara. Ipak, i takav Rim ostavio je spomenike. U modernoj Srbiji kipova nema – a i što bi ih bilo, pored tolikih televizijskih rijaliti i kupleraj programa, i štampanih tabloidnih propagandnih pamfleta. Nema ni patricija: tu ulogu preuzeli su na sebe upravo frustrirani nesposobnjakovići, bašibozuk, seoske kavgadžije, koje je ogledalo ubedilo da, kad obuku toge, postaju društvena elita, senatori, makar kao onaj konj. I iza njih će ostati spomenici: uništena, idiotizovana Srbija bez ikakve budućnosti. Ali to je cena koja mora da se plati, da bi mediokritetni potomci mediokriteta postali nasledno plemstvo.

Dakle, odavno goli Car namiruje se odama i panegiricima, u kojima su snishodljivci i klanjači odavno izgubili meru, pa zloupotrebljavaju i retardiranu decu. Ipak, šta košta da košta, jedno dete, rijaliti mora da traje, tako se uvek u istoriji dešavalo, organizovane su gladijatorske borbe, masa je klicala caru i krvi, dok carev brat, u stvari, završava posao. Nekad u tišini, a nekad, bahato osokoljen ćutanjem i kukavičlukom, i gromoglasno.

„Tanki“ su i nekvalitetni, nesposobni i nedostojni u svakom smislu, svega toga su i sami svesni. Zato su nasilni. Zato su banalni. Zato su lični. Zato su bahati. Zato su osvetoljubivi.

Srbiju vodi mafija. Ista ona koju je Milošević uzdigao da bi mu završavala posao u okršajima sa drugim eks-jugoslovenskim diktatorima. Ona koja se posle otrgla kontroli i koordinisano divljanje po utakmicama zadržala u nekoordinisanoj formi samo zarad izbacivanja viška energije i besa, a počela da radi ozbiljan posao. Mafija koja je onda „ubila“ svog poočima i podržla novog, da bi i njemu postala kamen oko vrata onog časa kada je hteo da se oslobodi njenih usluga, i ubila ga, ovog puta bez navodnika. Mafija koja je onda tražila novog političkog oca, a umesto toga, neočekivano, pronašla celu političku porodicu. U kojoj goli car zabavlja sam sebe, jer mu je alter-ego dvorska luda, a carev brat vodi posao. I državu.

 

ZLO JE PUSTILO KORENE

 

Batinjanje protivnika? Naravno. Crtanje mete? Svakako. Prozivanje i označavanje? Dabome. Pretnje? Normalno. Metak u čelo? Vrlo verovatno. „Gladijuse“ su zamenili „tetejci“, a gladijatore – batinaši. I nema rušenja te mafije – bez mafije. Običan, pošten čovek, koji čestito ne zna da drži ni nož i viljušku, ne ume sa mačem. Građani Rima nisu mogli da se obračunavaju sa uzurpatorima i diktatorima. Kraj nasilnicima morao je da označi drugi nasilnik. Onaj koji je prešao Rubikon. I onaj, koga će morati da stigne neki Brut, koga će, opet, ubiti neki Oktavijan.

Druga rušenja su, neki misle, lakša. Kič se možda može porušiti, ali se vrednosti onoga šta je odavno mafijaški uništeno ne mogu vratiti. Srbija će možda uspeti da podigne bolji i stariji mostarski most, ili će svoju tradiciju revitalizovati poput Skoplja, ali vekove i patinu ništa ne može da vrati. Ali dobro, to je istorija, ovdašnjom su toliko puta projahali nekakvi Varvari, da i ne znamo čestito šta je istorija, a šta mit. No, kako porušiti nakaradni obrazovni sistem i njegove drakonske posledice u svim sferama? Kako srušiti kulturnu obesmišljenost naciona, moralno obezvređenje, ljudsko uparloženje? Kako ljudima vratiti volju, duh, elan? Kako probuditi svest? Državotvornu misao? Razmišljanje o opštem dobru? Humanost, solidarnost, bliskost?

Ovo sve treba da bude tema za razmišljanje svima onima koji ne razmišljaju kako da pobegnu iz ovog debelog creva civilizacije.

 


Dodatak:  

„Dišemo nešto lakše, iako svaka pomisao na skoro sasvim pridavljenu pravednost, na rasprostranjeno nasilje i raširenu laž, uvek nanovo dovodi do toga da zadrhtimo“.

„Neiscrpan razgovor bez kraja o zločinačkom i odvratnom ludilu, sadistički bolesnim tipovima moćnika koji su svoj cilj – apsolutno neprikosnovenu vlast – postigli sredstvima sulude bestidnosti… Postoje samo dve mogućnosti da se ona sruši: finansijska katastrofa ili pak neka spoljnopolitička konflagracija. Duboka čežnja da do toga dođe, spreman na svaku žrtvu, svako sapatništvo. Nikakvom cenom pad tog društvenog šljama ne bi bio suviše visoko plaćen! Pri tome masa besomučno kliče i veruje da je upravo to želela, dok je ona zapravo prepredeno prevarena, samo što sebi to još ne može da prizna“.

„Šta onda? Onda će se pribeći atentatima, režija će biti tako nezgrapno rafinirana kao i do sada: ništa ne mari što to viši krugovi primećuju, mase su važne, inteligencija više uopšte ne igra nikakvu ulogu – onaj ko govori, biće linčovan ili „obešen”.“

Tomas Man, Dnevnici, 1933.


Foto: blic.rs, telegraf.rs, novosti.rs

 

Facebook Comments
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *