ТРИЈУМФАЛНА КАПИЈА ЗА ГОЛОГ ЦАРА

 

Цео јефтини кичерајско – сплаварско – таблоидни концепт цивилизацијског, културног, образовног и моралног двоножног отпада окупљеног у Српској напредној странци, Социјалистичкој партији Србије и пар безначајних, али крештавих, полтронских организација, ових дана достиже врхунац. У шљаштеће-певајућем амбијенту утапају се резултати бројних јефтино и – сходно томе – лоше одрађених послова у јавном интересу, који, пак, захваљујући „масним“ провизијама витално доприносе животу алавог мафијашког организма, само формално под скутима параноидно-шизофреног Вође.

Прескупо плаћене јефтине кинеске лампице донеле су добру провизију модерним харачлијама, којима ни маркирана гардероба, сатови, возила и виле, ни купљене дипломе но-нејм факултета, не могу да прикрију празилук из продужетка леђа и тешку празнину на месту где се, чак и код најједноставнијих примата, кичмена мождина значајно шири у орган кадар да мисли, расуђује, планира… Хорде ових србијанских Орка, ипак, баш због тога добре су слуге: они ће, задовољни мрвицама захвалности, правдати и оправда(ва)ти све што газде учине, без обзира колико то, и краткорочно и дугорочно гледано, прескупо, фатално скупо, кошта Србију.

Да, резултате овог безобзирног, ин-виво експеримента светских моћника, уверен сам, исплаћиваће наша деца, унуци и праунуци, бар они који остану да живе на територији некада часног имена – Србија. Урнисани, обезмораљени, онекултурњени, образовно уништени, цивилизацијски зомбирани – врло вероватно под влашћу подивљалих потомака ове бахате мафијашке дружине, која себи може да купи све сем морала, поштења, стварног образовања и цивилизације.

Али добро: степен трпљења народа овдашњег, као и вештина прилагођавања и претварања већине у аморфну масу која се нада да ће из владајуће мафијашке отимачине и њих запасти каква ситница ћара, по систему „опс, испало из камиона“, већ су ушли у легенду. Радосно аплаудирање сулудом цару, који ће запалити Рим? Што да не, ако у том  пожару може да се украде нешто ономе са мање среће, или храбрости. Ако вредни предмет у пожару буде мало оштећен? Па шта, неуке и необразоване ћемо импресионирати и лако убедити да је такав био оригинално.

У овом случају, међутим, сулуди цар је само маска. Сразмерно његовим поразима на сваком људском, политичком и цивилизацијском пољу на коме се нашао, он добија аплаузе, овације, панегирике… а сада и ову „Тријумфалну капију“ за успешно неспроведен или неуспешно спроведен посао, чија суштина никоме, па ни њему самоме, није јасна. Лице је друго: слично је, али друго.

 

ШТА ТО НАМА ВЛАДА?

 

Лудом уништитељу Рима – Рим је узвраћао стотинама кипова, док год је плебс имао мало, а дегенерисани патрициј много ћара. Ипак, и такав Рим оставио је споменике. У модерној Србији кипова нема – а и што би их било, поред толиких телевизијских ријалити и куплерај програма, и штампаних таблоидних пропагандних памфлета. Нема ни патриција: ту улогу преузели су на себе управо фрустрирани неспособњаковићи, башибозук, сеоске кавгаџије, које је огледало убедило да, кад обуку тоге, постају друштвена елита, сенатори, макар као онај коњ. И иза њих ће остати споменици: уништена, идиотизована Србија без икакве будућности. Али то је цена која мора да се плати, да би медиокритетни потомци медиокритета постали наследно племство.

Дакле, одавно голи Цар намирује се одама и панегирицима, у којима су снисходљивци и клањачи одавно изгубили меру, па злоупотребљавају и ретардирану децу. Ипак, шта кошта да кошта, једно дете, ријалити мора да траје, тако се увек у историји дешавало, организоване су гладијаторске борбе, маса је клицала цару и крви, док царев брат, у ствари, завршава посао. Некад у тишини, а некад, бахато осокољен ћутањем и кукавичлуком, и громогласно.

„Танки“ су и неквалитетни, неспособни и недостојни у сваком смислу, свега тога су и сами свесни. Зато су насилни. Зато су банални. Зато су лични. Зато су бахати. Зато су осветољубиви.

Србију води мафија. Иста она коју је Милошевић уздигао да би му завршавала посао у окршајима са другим екс-југословенским диктаторима. Она која се после отргла контроли и координисано дивљање по утакмицама задржала у некоординисаној форми само зарад избацивања вишка енергије и беса, а почела да ради озбиљан посао. Мафија која је онда „убила“ свог поочима и подржла новог, да би и њему постала камен око врата оног часа када је хтео да се ослободи њених услуга, и убила га, овог пута без наводника. Мафија која је онда тражила новог политичког оца, а уместо тога, неочекивано, пронашла целу политичку породицу. У којој голи цар забавља сам себе, јер му је алтер-его дворска луда, а царев брат води посао. И државу.

 

ЗЛО ЈЕ ПУСТИЛО КОРЕНЕ

 

Батињање противника? Наравно. Цртање мете? Свакако. Прозивање и означавање? Дабоме. Претње? Нормално. Метак у чело? Врло вероватно. „Гладијусе“ су заменили „тетејци“, а гладијаторе – батинаши. И нема рушења те мафије – без мафије. Обичан, поштен човек, који честито не зна да држи ни нож и виљушку, не уме са мачем. Грађани Рима нису могли да се обрачунавају са узурпаторима и диктаторима. Крај насилницима морао је да означи други насилник. Онај који је прешао Рубикон. И онај, кога ће морати да стигне неки Брут, кога ће, опет, убити неки Октавијан.

Друга рушења су, неки мисле, лакша. Кич се можда може порушити, али се вредности онога шта је одавно мафијашки уништено не могу вратити. Србија ће можда успети да подигне бољи и старији мостарски мост, или ће своју традицију ревитализовати попут Скопља, али векове и патину ништа не може да врати. Али добро, то је историја, овдашњом су толико пута пројахали некакви Варвари, да и не знамо честито шта је историја, а шта мит. Но, како порушити накарадни образовни систем и његове драконске последице у свим сферама? Како срушити културну обесмишљеност национа, морално обезвређење, људско упарложење? Како људима вратити вољу, дух, елан? Како пробудити свест? Државотворну мисао? Размишљање о општем добру? Хуманост, солидарност, блискост?

Ово све треба да буде тема за размишљање свима онима који не размишљају како да побегну из овог дебелог црева цивилизације.

 


Додатак:  

„Дишемо нешто лакше, иако свака помисао на скоро сасвим придављену праведност, на распрострањено насиље и раширену лаж, увек наново доводи до тога да задрхтимо“.

„Неисцрпан разговор без краја о злочиначком и одвратном лудилу, садистички болесним типовима моћника који су свој циљ – апсолутно неприкосновену власт – постигли средствима сулуде бестидности… Постоје само две могућности да се она сруши: финансијска катастрофа или пак нека спољнополитичка конфлаграција. Дубока чежња да до тога дође, спреман на сваку жртву, свако сапатништво. Никаквом ценом пад тог друштвеног шљама не би био сувише високо плаћен! При томе маса бесомучно кличе и верује да је управо то желела, док је она заправо препредено преварена, само што себи то још не може да призна“.

„Шта онда? Онда ће се прибећи атентатима, режија ће бити тако незграпно рафинирана као и до сада: ништа не мари што то виши кругови примећују, масе су важне, интелигенција више уопште не игра никакву улогу – онај ко говори, биће линчован или „обешен”.“

Томас Ман, Дневници, 1933.


Фото: blic.rs, telegraf.rs, novosti.rs

 

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *