УРУШАВАЈУ МЕДИЈЕ – УБИЈАЈУ НАЦИЈУ

 

Овако више – не може.

Жртва дугогодишњег планског, дуготрајног и беспризорног урушавања медија и медијске струке одавно више нису само медији. Први и највећи страдалник је нација, или, ако ћемо прецизније, онај обичан мали човек, који би на основу медијских информација требало да формира свој политички став, друштвени ангажман, културни доживљај, моралну слику…

Слободан човек је само онај који на основу валидних и општедоступних информација, слободном вољом, кроз процес мишљења, доноси одређене одлуке. Остало, свака варијанта, варијација или компромис, представља манипулацију.

Јер, медији информишу. И образују. Све ван тога је пропаганда и нема везе са информисањем.

И нека се овде заврши филозофија, па да скинемо рукавице.

Ако претпоставимо да је основни проблем у медијима у Србији – цензура односно аутоцензура, који су проузроковани егзистенцијалним или безбедносним страхом, или пословичном снисходљивошћу и удвориштвом, или незнањем, морамо да се сетимо да је тога било увек: и у доба титоизма, и с првим зрацима демократије, и у радикалном слобизму, и у Бебином ванредном стању, и у време Тадићевог мешетарења и данас, када Вучић и његова дружина све банализују. Можда је слика била нешто лепша тек краткотрајно, за Ђинђићева вакта, али је и тада била далеко од жељене.

Али, није само то. Медији се свесно, плански уништавају. У временима када би свака одговорна власт, која води рачуна о будућности државе и народа, радила у корист медија, па – што да не – и помогла њихову друштвену транзицију, која се стицајем околности „упарила“ с неопходношћу технолошке транзиције – у Србији се дешава супротно. Иако – сиц! – у највећим и најзначајнијим медијима има и директног и индиректног власничког удела, уместо да медије подржи и стимулише у враћању улоге друштвеног и политичког контролора (не волим онај у САД омиљен термин „пас чувар демократије“, иако је одговарајући) српска влада (па ко год да је у ком год тренутку персонализује) чини све да их уништи или сведе на ниво пропагандног средства за краткорочну политичку употребу.

Медији се уништавају кадровски (прогоном способних и новинара од интегритета, и довођењем неуких и „лаких“ кадрова), економски (отета дистрибуција и адвертајзинг – „маркетинг“, невероватна пореска политика), морално (јавно таргетирање неподобних – медија и новинара), технички (немогућност инвестирања у нове технологије и савремена техничка средства) и тако редом. Томе треба додати потпуно нерегулисану сферу „интернет новинарства“, где је рекао бих апсолутно безакоње и потпуно отворен пут злоупотребама, лажном информисању, манипулацији… Не треба занемарити ни перманентно пласирање, нелојално конкурентних и законима и правилима струке недоступних, подобних „медија“примитивних пропагандних памфлета под нескривеном контролом какве политичке и/или економске интересне групације – што урушава и последњи, мада никад доминантни економски стуб, продају; и убијање политичког и културног бића у становништву пласирањем јефтиних, таблоидних, „ријалити“ програма и садржаја – што такође убија продају, али с оне друге стране, с стране купца.

За то време, гледаност и слушаност електронских, и тиражи штампаних медија, драматично падају. Некако се „држе“ само таблоиди (односно „ријалити“ садржаји), дакле, управо оно што радикално урушава национално,  културно и образовно биће. Управо оно, чему би свака свесна и национално одговорна влада требало да стане на пут.

На сликама: тиражи дневних листова у Србији у септембру 2016. и јануару 2017, по подацима дистрибутера

 

 

Уређење медијске сцене у Србији је, рекао бих, од виталног, националног значаја. У једном ровитом друштву неизграђене колективне политичке свести и ниских културних стандарда, урушеног образовног нивоа и упитних моралних норми, здраво новинарство и здрави медији чине један од темељних стубова оздрављења и будућности народа и државе.

Како доћи до тога? Први и основни услов је – политичка воља. Дакле, политичари који гледају у будућност, раде у интересу народа и државе (али стварно!) и који се не плаше новинарске контроле и критике, већ их подржавају. Када се тај, можда и најтеже остварив услов, испуни, следе други задаци. „Развенчавање“ медијске струке од тајкунског присуства, враћање адвертајзинга и пласмана под окриље медија, уређење законске регулативе и поштовање закона (нпр, сфера интернет медија, ауторска права, радно право и тд.), пореска политика која помаже нормалне медије а битно отежава рад таблоидима, финансијски подстицаји за технолошки развој, кадровско оснаживање и образовање и „дообука“ новинара, јачање примене Кодекса и етичких норми, искорак постојећих удружења вaн оквира „дебатног клуба“…

Много је тога шта треба и шта може да се уради, и вероватно ће у будућности бити тема посебних текстова. Много је то посла. Стање је катастрофално. Не (само) у медијима и новинарству. У држави. У народу.

Али – овако више не може. Нема више простора за чекање. Што се пре почне са сређивањем, пре ће се осетити ефекти.

Или ћемо се још дуго вртети у лавиринту пропагандних билтена, који су се некада звали медијима.

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

6 thoughts on “УРУШАВАЈУ МЕДИЈЕ – УБИЈАЈУ НАЦИЈУ”

  1. Nebojša o stanju medija u SRB. Upozorava. Oštar i nemilosrdan prema spoljnim krivcima, a kolege je poštedeo, pa sam ga podsetio da – nije sve do države i političara. I do izdavača je – direktora, urednika… Znam, teško im je, ali to im je posao. Zato, neka zasuču rukave i učine napredak barem tamo gde im niko ne brani i gde nisu neophodne pare. A ima toga, onoliko.

    1. Потпуно Вас разумем. А да ли можете да замислите ситуацију да један уредник из електронског медија буде померен на друго радно место јер не одговара владајућој странци? Притом није радио у инфо. редакцији већ у некој другој!
      Медији не могу да буду слободни све док се власт, ма која била, меша у њихов рад. Та иста власт, колико сам упозната, а јесам, утиче на рад уредника и директора. Уколико треба да наведем пример, радо ћу га навести.

      1. I ja Vas razumem. Toga je uvek bilo (pamtim vremena kad je moj otac postajao novinar, pa urednik, pa kad sam ja bio novinar, pa bio izdavač, pa osnivao novine… to je nekih 60-ak godina unazad) i biće. Ima toga i tamo gde verujete da nema. Ali, uvek postoje pozicije, mesta, aktivnosti na kojima zaposleni u medijima mogu da doprinesu da bude bolje.
        Okolnosti su te koje nam odluku o sopstvenom radu ili neradu čine težim ili lakšim (na sve to još egzistencija, tržište…). Neko sklapa pakt s đavolom, neko trpi, neko ode. Sve je do nas.

        1. Мени је жао што неки прави професионалци трпе..због егзистенције. Има и оних који због егзистенције раде још један посао, да би преживели.

          У сваком послу, па и у медијима, појединац може нешто да промени сам. У домену своје позиције где ради.
          Али за било какве промене, потребна је жеља, затим воља и истрајност да се и колеге и надлежни убеде да је то што се мења добро, не само за колектив већ и за грађане.

  2. Браво! Слажем се милион посто. Интернет „новинарство“ је у хаосу. Данас свако може да има свој портал и да буде новинар иако то по струци није. Мада и новинари, поједини пишу за те портале али онако како власник портала жели. Овај део је јако важан: “ Медији се уништавају кадровски (прогоном способних и новинара од интегритета, и довођењем неуких и „лаких“ кадрова) „. То је, колико ми се чини, највећи проблем, јер ти неуки и лаки кадрови праве жуту штампу и сензационалне вести и воле те ријалити програме. Коментар је дуг..могу путем пп или мејлом да ти напишем нешто о једном квалитетном човеку кога су потпуно деградирали…тужно..

  3. Цензура Демократске странке је довела на власт СНСмртовњаке, идемо даље – ДС је нестала, нестаће и ови фашистоидни ретарди …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *