URUŠAVAJU MEDIJE – UBIJAJU NACIJU

 

Ovako više – ne može.

Žrtva dugogodišnjeg planskog, dugotrajnog i besprizornog urušavanja medija i medijske struke odavno više nisu samo mediji. Prvi i najveći stradalnik je nacija, ili, ako ćemo preciznije, onaj običan mali čovek, koji bi na osnovu medijskih informacija trebalo da formira svoj politički stav, društveni angažman, kulturni doživljaj, moralnu sliku…

Slobodan čovek je samo onaj koji na osnovu validnih i opštedostupnih informacija, slobodnom voljom, kroz proces mišljenja, donosi određene odluke. Ostalo, svaka varijanta, varijacija ili kompromis, predstavlja manipulaciju.

Jer, mediji informišu. I obrazuju. Sve van toga je propaganda i nema veze sa informisanjem.

I neka se ovde završi filozofija, pa da skinemo rukavice.

Ako pretpostavimo da je osnovni problem u medijima u Srbiji – cenzura odnosno autocenzura, koji su prouzrokovani egzistencijalnim ili bezbednosnim strahom, ili poslovičnom snishodljivošću i udvorištvom, ili neznanjem, moramo da se setimo da je toga bilo uvek: i u doba titoizma, i s prvim zracima demokratije, i u radikalnom slobizmu, i u Bebinom vanrednom stanju, i u vreme Tadićevog mešetarenja i danas, kada Vučić i njegova družina sve banalizuju. Možda je slika bila nešto lepša tek kratkotrajno, za Đinđićeva vakta, ali je i tada bila daleko od željene.

Ali, nije samo to. Mediji se svesno, planski uništavaju. U vremenima kada bi svaka odgovorna vlast, koja vodi računa o budućnosti države i naroda, radila u korist medija, pa – što da ne – i pomogla njihovu društvenu tranziciju, koja se sticajem okolnosti „uparila“ s neophodnošću tehnološke tranzicije – u Srbiji se dešava suprotno. Iako – sic! – u najvećim i najznačajnijim medijima ima i direktnog i indirektnog vlasničkog udela, umesto da medije podrži i stimuliše u vraćanju uloge društvenog i političkog kontrolora (ne volim onaj u SAD omiljen termin „pas čuvar demokratije“, iako je odgovarajući) srpska vlada (pa ko god da je u kom god trenutku personalizuje) čini sve da ih uništi ili svede na nivo propagandnog sredstva za kratkoročnu političku upotrebu.

Mediji se uništavaju kadrovski (progonom sposobnih i novinara od integriteta, i dovođenjem neukih i „lakih“ kadrova), ekonomski (oteta distribucija i advertajzing – „marketing“, neverovatna poreska politika), moralno (javno targetiranje nepodobnih – medija i novinara), tehnički (nemogućnost investiranja u nove tehnologije i savremena tehnička sredstva) i tako redom. Tome treba dodati potpuno neregulisanu sferu „internet novinarstva“, gde je rekao bih apsolutno bezakonje i potpuno otvoren put zloupotrebama, lažnom informisanju, manipulaciji… Ne treba zanemariti ni permanentno plasiranje, nelojalno konkurentnih i zakonima i pravilima struke nedostupnih, podobnih „medija“primitivnih propagandnih pamfleta pod neskrivenom kontrolom kakve političke i/ili ekonomske interesne grupacije – što urušava i poslednji, mada nikad dominantni ekonomski stub, prodaju; i ubijanje političkog i kulturnog bića u stanovništvu plasiranjem jeftinih, tabloidnih, „rijaliti“ programa i sadržaja – što takođe ubija prodaju, ali s one druge strane, s strane kupca.

Za to vreme, gledanost i slušanost elektronskih, i tiraži štampanih medija, dramatično padaju. Nekako se „drže“ samo tabloidi (odnosno „rijaliti“ sadržaji), dakle, upravo ono što radikalno urušava nacionalno,  kulturno i obrazovno biće. Upravo ono, čemu bi svaka svesna i nacionalno odgovorna vlada trebalo da stane na put.

Na slikama: tiraži dnevnih listova u Srbiji u septembru 2016. i januaru 2017, po podacima distributera

 

 

Uređenje medijske scene u Srbiji je, rekao bih, od vitalnog, nacionalnog značaja. U jednom rovitom društvu neizgrađene kolektivne političke svesti i niskih kulturnih standarda, urušenog obrazovnog nivoa i upitnih moralnih normi, zdravo novinarstvo i zdravi mediji čine jedan od temeljnih stubova ozdravljenja i budućnosti naroda i države.

Kako doći do toga? Prvi i osnovni uslov je – politička volja. Dakle, političari koji gledaju u budućnost, rade u interesu naroda i države (ali stvarno!) i koji se ne plaše novinarske kontrole i kritike, već ih podržavaju. Kada se taj, možda i najteže ostvariv uslov, ispuni, slede drugi zadaci. „Razvenčavanje“ medijske struke od tajkunskog prisustva, vraćanje advertajzinga i plasmana pod okrilje medija, uređenje zakonske regulative i poštovanje zakona (npr, sfera internet medija, autorska prava, radno pravo i td.), poreska politika koja pomaže normalne medije a bitno otežava rad tabloidima, finansijski podsticaji za tehnološki razvoj, kadrovsko osnaživanje i obrazovanje i „doobuka“ novinara, jačanje primene Kodeksa i etičkih normi, iskorak postojećih udruženja van okvira „debatnog kluba“…

Mnogo je toga šta treba i šta može da se uradi, i verovatno će u budućnosti biti tema posebnih tekstova. Mnogo je to posla. Stanje je katastrofalno. Ne (samo) u medijima i novinarstvu. U državi. U narodu.

Ali – ovako više ne može. Nema više prostora za čekanje. Što se pre počne sa sređivanjem, pre će se osetiti efekti.

Ili ćemo se još dugo vrteti u lavirintu propagandnih biltena, koji su se nekada zvali medijima.

Facebook Comments
PODELI:

6 thoughts on “URUŠAVAJU MEDIJE – UBIJAJU NACIJU”

  1. Nebojša o stanju medija u SRB. Upozorava. Oštar i nemilosrdan prema spoljnim krivcima, a kolege je poštedeo, pa sam ga podsetio da – nije sve do države i političara. I do izdavača je – direktora, urednika… Znam, teško im je, ali to im je posao. Zato, neka zasuču rukave i učine napredak barem tamo gde im niko ne brani i gde nisu neophodne pare. A ima toga, onoliko.

    1. Potpuno Vas razumem. A da li možete da zamislite situaciju da jedan urednik iz elektronskog medija bude pomeren na drugo radno mesto jer ne odgovara vladajućoj stranci? Pritom nije radio u info. redakciji već u nekoj drugoj!
      Mediji ne mogu da budu slobodni sve dok se vlast, ma koja bila, meša u njihov rad. Ta ista vlast, koliko sam upoznata, a jesam, utiče na rad urednika i direktora. Ukoliko treba da navedem primer, rado ću ga navesti.

      1. I ja Vas razumem. Toga je uvek bilo (pamtim vremena kad je moj otac postajao novinar, pa urednik, pa kad sam ja bio novinar, pa bio izdavač, pa osnivao novine… to je nekih 60-ak godina unazad) i biće. Ima toga i tamo gde verujete da nema. Ali, uvek postoje pozicije, mesta, aktivnosti na kojima zaposleni u medijima mogu da doprinesu da bude bolje.
        Okolnosti su te koje nam odluku o sopstvenom radu ili neradu čine težim ili lakšim (na sve to još egzistencija, tržište…). Neko sklapa pakt s đavolom, neko trpi, neko ode. Sve je do nas.

        1. Meni je žao što neki pravi profesionalci trpe..zbog egzistencije. Ima i onih koji zbog egzistencije rade još jedan posao, da bi preživeli.

          U svakom poslu, pa i u medijima, pojedinac može nešto da promeni sam. U domenu svoje pozicije gde radi.
          Ali za bilo kakve promene, potrebna je želja, zatim volja i istrajnost da se i kolege i nadležni ubede da je to što se menja dobro, ne samo za kolektiv već i za građane.

  2. Bravo! Slažem se milion posto. Internet „novinarstvo“ je u haosu. Danas svako može da ima svoj portal i da bude novinar iako to po struci nije. Mada i novinari, pojedini pišu za te portale ali onako kako vlasnik portala želi. Ovaj deo je jako važan: “ Mediji se uništavaju kadrovski (progonom sposobnih i novinara od integriteta, i dovođenjem neukih i „lakih“ kadrova) „. To je, koliko mi se čini, najveći problem, jer ti neuki i laki kadrovi prave žutu štampu i senzacionalne vesti i vole te rijaliti programe. Komentar je dug..mogu putem pp ili mejlom da ti napišem nešto o jednom kvalitetnom čoveku koga su potpuno degradirali…tužno..

  3. Cenzura Demokratske stranke je dovela na vlast SNSmrtovnjake, idemo dalje – DS je nestala, nestaće i ovi fašistoidni retardi …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *