УСТАШКЕ БОМБЕ У БЕОГРАДУ

 

Тог варљивог лета 1968, Београд је тек претурио преко главе студентске протесте. Обрачун са студентима није био нешто најбруталније шта се дотад десило с грађанима у социјалистичкој Југославији, али јесте оставио веома дубок траг, јер се дешавао у срцу престонице и јер су мета гнева чувара тековина револуције били животи и кости саме будућности државе.

А онда се догодило нешто – шта је све то бацило у засенак.

У Београду је 13. јула 1968. експлодирала бомба током вечерње представе у горњој сали биоскопа „20. октобар“ на почетку Балканске улице. Том приликом погинуо је Саво Чучуревић, девојка Магдалена Новаковић остала је без обе ноге, а још 76 људи је лакше рањено.

Два ипо месеца касније, 25. септембра, од експлозије постављене бомбе у гардероби београдске железничке станице, рањено је 14 људи.

Били су то дотад највећи терористички напади у социјалистичкој Југославији, чији је режим упадљиво форсирао мантру о најбезбеднијој земљи на свету.

Миљенко Хркач на суђењу

Те акције извели су припадници Хрватског револуционарног братства (претходно чланови Хрватског ослободилачког покрета), терористичке организације основане 1961. у Сиднеју – Миљенко Хркач, тесар из Мокрог крај Лиштице (данас Широки Бријег) у Херцеговини, и његов помоћник Анто Пенавић.

Хркач је имао непуних 20 година када је 1968, преко познаника Анте Пенавића, ступио у контакт са усташким емигрантима из Немачке. У Штутгарту је завршио специјални курс за диверзанте. У то време, наиме, бројна и организационо јака хрватска емиграција формирала је терористичке групе чији је циљ био рушење поретка у СФРЈ.

У лето 1968.  Хркач и Пенавић дошли су у Београд из Марибора, где је Хркач сезонски радио у „Опекарни“, и донели експлозив са сатним механизмом. На дан напада на биоскоп, у парку преко пута хотела „Москва“ повезали су експлозив с батеријама и механизмом за паљење, а онда је Хркач купио карту за представу у 20 сати и ушао у салу. Бомбу пуњену челичним гелерима поставио је између наслона и седишта број 6 у 16. реду, и на средини пројекције напустио салу. Десетак минута касније, у 21.05, одјекнула је експлозија. У августу те године од руководилаца Хрватског ослободилачког покрета за подметање експлозива у биоскоп добио је 2.500 немачких марака.

Почетком септембра вратио се у Југославију из Немачке доносећи пет бомби. Опет са Антом Пенавићем, 25. септембра у један сат по поноћи, у парку поред Железничке станице активирао је три бомбе са сатним механизмом, ставио је у торбу од скаја и дао је Пенавићу да је овај преда у станичну гардеробу. Отишли су у правцу Земуна, када је одјекнула експлозија.

Биоскоп „20. октобар“ после експлозије

Док се истрага неко време „вртела“ око усташких екстремиста стационираних у Марибору, Хркач је у децембру ухапшен скоро случајно. Почело је маратонско суђење, на коме је практично три пута потврђивана смртна казна. Први пут је у октобру 1969. осуђен на смрт. Жалбе и поновљена суђења трајали су наредних седам година, а 30. децембра 1976. пресуда је постала правоснажна. Интересантно, по тадашњем закону није могао да буде осуђен на смрт јер у време извршења дела није имао 21 годинуСтрељан је у кругу Централног затвора у Београду у четири сата ујутру 10. јануара 1978. Вест о томе никад није објављена у штампи.

Пред судом у Београду, Хркач је испричао да је у првој половини 1968. године, у Марибору, преко Пенавића, постао члан „ХОП“, са седиштем у Штутгарту. Пенавић га је, у једном напуштеном бункеру код Марибора, обучио руковању експлозивним направама. Средином августа 1968. у Штутгарту, пред функционерима ХОП Ником и Иваном Ковачићем, поднео је извештај о диверзији у Београду, положио заклетву на верност организацији и примио новчану награду .

Али, онда је окренуо ћурак, и за експлозију оптужио свог брата Божа, с којим је имао велику сличност. На основу тога је против Божа, у Марибору, покренут поступак, али је ослобођен  због недостатка доказа (брат није могао да сведочи, а био је главни сведок), па је потом пребегао у Аустрију. Тврдио је Миљенко и да је да га је емиграција убедила да за новац преузме одговорност на себе, јер као малолетан не би могао да буде осуђен на смрт. Неколико пута је и написао да је исказ са признањем дао под батинама, као и да је то учинио јер му је радник мостарског СУП заузврат обећао посао за жену.

Потражите правог злочинца, ја сам невин“ – пише Миљенко 13. јуна 1969. – „Не смем да порекнем, јер ће ми побити породицу. Рекли су ми да сам малолетан и да ме не могу осудити на смрт. Зато сам пристао, припазите ми на дете, јер његов отац није крвник„.

Узалуд. Казна извршена над Хркачом била последња смртна казна због политичког тероризма у СФРЈ.

Врло брзо појавиле су се гласине да је случај исконструисан, да би се – слично пређашњим оптужницама за покушај тероризма на главном колодвору у Загребу – УДБА обрачунала са хрватском емиграцијом.

Последњи председник хрватске терористичке организације, Жарко Одак, у интервјуу за „Вечерњи лист“ по распуштању „Уједињених Хрвата Европе“, рекао је да је за подметање бомбе у београдском „20. октобру“ са 3.000 марака плаћен Немац, Бернд Вацел.

Овај злочин овековечен је у неколико филмова, а писац Влада Арсић га је искористио као „потку“ у свом сјајном роману „Ноћ архангела„.

Иначе, студенткиња из Београда Магдалена Новаковић села је те вечери ред иза места које јој је било означено на карти. У биоскоп је дошла с дечком, који је такође повређен у експлозији. Будући да су били пред свадбом, младић јој је и после несреће због које је постала инвалид нудио брак, али је она то одбила…

Прилично дуго је било распрострањено уверење да је Оливер Драгојевић своју „Магдалену“ посветио њој. Није.

 


Фото: kurir.rs, novosti.rs

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *