ВЛАДИКЕ, ЦАР И ГУВЕРНАДУРИ

 

Мало је познато да је од 1220. године до 1920, Црна Гора имала 45 православних митрополита и владика.

Гледано по броју, њих 35 били су владике до ступања на владичанску столицу владике Данила Петровића Његоша (16 до одласка Црнојевића, после 19 из разних племена црногорских), када је титула постала наследна. Онда је била још петорица владика из куће Петровића (Данило, Сава, Василије, Петар Први и Петар Други), и један за време Петровића, да би,  по раздвајању световне и духовне власти, што се десило под књазом Данилом (кратко и владика!), била још четворица (Никанор, Иларион, Висарион Љубиша и Митрофан Бан), а до уласка Црне Горе у Краљевину СХС, када је и престала аутокефалност Цркве.

Петар Други Петровић Његош

Петар Други Петровић Његош

 

Још мање је познато да је наследно владичанство куће Петровића једном прекинуто: у периоду од 1781. до 1784. владика је био Арсеније Пламенац, сестрић владике Саве. Он га је и наследио, пре него је на владичански трон засео вероватно најзнаменитији црногорски владика, Петар Први Петровић Његош – Свети Петар Цетињски. Арсенија Пламенца су историографија и школство малте не заборавили.

У другој половини XVIII века, у Црној Гори се појавила личност која је прекинула и световну власт Петровића: Шћепан Мали, по неким изворима извесни Петар Теодоровић, или (по Петру Другом) Раичевић, који се представљао као (претходно убијени) руски цар Петар Трећи. Шћепан је, пошто је на свенародном збору на Цетињу 17. октобра 1767. проглашен за „Цара“, врло успешно владао Црном Гором (уз остарелог владику Саву) од 1767. до 1773. О њему је писао Петар Други Петровић Његош. Инспирисано тим делом снимљени су филмови „Лажни цар“ (1955. ) и „Човјек кога треба убити или легенда о лажном цару Шћепану Малом“ (1979. )

Вуколај Радоњић

Вуколај Радоњић

 

Коначно, дуго је, а то опет многи не знају, паралелно са владичанском, у једном периоду у Црној Гори постојала функција „гувернадура“ (по некима „губернадура“). Та функција се у историји помиње још с почетка 16. века, као посредничка између Црне Горе и Млетачке републике, а касније се, од 1717. до 1830, издваја као важна политичка титула. Ипак, и дан данас је то велика непознаница. Неки историчари веле да је први гувернадур био Иван Антоније Болица, и то од 1688. до 1692. године, шеф млетачке војне посаде на Цетињу. Ипак, већина се слаже да је први био Ђикан Вукотић, и да је до укидања те институције, под Петром Другим Петровићем, било десет гуверданурачетири Вукотића, пет Радоњића и један Ковачевић. Највећи печат су оставили Радоњићи, делујући као паралелна власт, а њима је титула призната као наследна. Како је ривалство с Петровићима било велико, последњи  гувернадур, Вуколај Радоњић, протеран је из Црне Горе.

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *