ВОЗ НА ЧЕТИРИ КОЛОСЕКА

 

Железнички саобраћај на тлу данашње Црне Горе успостављен је 16. јула 1901, када је први воз приспео у Зеленику, тада под влашћу Аустроугарске. Нешто више од седам година после тог дана, 2. новембра 1908. године, пуштањем у саобраћај пруге Бар – Вирпазар, и званично је  успостављен железнички саобраћај у Црној Гори.

Прва црногорска пруга између Бара и Вирпазара била је дужине 43 километра, а ширине колосека 0,75 метара, што је нестандардно (за један центиметар је ужа од стандарда), па је јединствена у свету. Замишљена је као завршница Трансбалканске пруге према Јадранском мору. Спајала је две луке: морску и језерску. Пролазила је од луке на Пристану (Бар), кроз Барско поље, уз и низ планину Суторман, кроз Црмницу до Вирпазара (Вира) на Скадарском језеру. Дозвољена максимална брзина износила је 25 км на сат, али су путнички возови ишли 18, а теретни 12 км на сат.

Пробијање железничке трасе је због тврдог кречњачког терена било повезано са великим тешкоћама, а јављао се и проблем подземних вода, посебно код излаза према Вирпазару. Међу најважнијим пословима била је изградња два зидана моста, једног у Црном потоку и другог у Лимњанима. Највећи градитељски захват на прузи био је пробијање тунела кроз планину Суторман. Тунел је био дужине 1.969 метара, ширине 3,5м, висине 4,5 метара, „читав обложен“, а налазио се на надморској висини од 550 метара.

Пругу је градила компанија Антивари (Барско друштво) на основу уговора потписаног средином 1906. са владом Црне Горе. Уговором је било предвиђено да експлоатацију пруге системом концесије врши компанија Антивари.

Историјски подаци говоре да се 1912. возни парк састојао од троје ауто-кола (локомотива и вагон уједно, нешто као прастари шинобус), од којих су једна била претворена у салон за потребе краљевске куће, шест локомотива, три вагона са мешаном првом и трећом класом, три вагона треће класе, два вагона треће класе швајцарског типа и троје кола за пртљаг. Ауто-кола, вагони и пртљажна кола имали су укупно 398 места. За транспорт робе на располагању је било 28 отворених и 9 затворених кола, прва носивости 6 т, а друга 6,3 т.

 

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ ИЗ ЦРНОГОРСКЕ ИСТОРИЈЕ 

 

Коришћена су три типа локомотива: „Паганини„, „Волпи“ и „Маркони“ биле су двоосовинске, локомотива „Ловћен“ била је типа „КлајнЛинднер“ и имала је три осовине, а 1912. године већ су се користиле локомотиве типа „Малет“ са четири цилиндра, каква је била и локомотива „Суторман„.

По „Правилнику о служби за путнике жељезницом на линији Бар-Вирпазар и Вирпазар-Бар“, никоме „осим Узвишених чланова Владалачког дома, није (било) дозвољено путовати без подвознице„, а путници који нису имали подвозницу (путну карту) „морају изјавити возовођи мјесто до којег намјеравају да путују, као и класу (разред) у којој желе путовати, и платити вриједност означену на самој подвозници„.

Правилник о служби имао је 29 тачака с правима и обвезама путника и особља, од чињенице да су „путници дужни плаћати подвознице ситнијем новцем„, до забране уласка „опивених“ или путника „под знацима какве приљепчиве болести„, затим „уношења паса у воз, пушења у одјељку за непушаче и пљувања по патосу„. Ограничени су и „полицијски жандари“, који „могу путовати само трећом класом и то кад су правилно снабдијевени специјалном подвозницом„.

Ова пруга користила се 51 годину – до 29. новембра 1959. године, када је пуштена у саобраћај пруга нормалног колосека Бар – Титоград, као део пруге Београд – Бар.

 

Лимљани, село у Црмници, недалеко од Подгорице, имало је у време књаза Николе – четири железничке станице! Лимљани су ушли у Гинисову књигу рекорда као село са највише железничких станица на свету.

 

Иначе, како поменусмо, прву железничку пругу на простору данашње Црне Горе изградила је 1901. године Аустроугарска, као деоницу пруге Габела – Хум – Ускопље – Зеленика, на потезу Суторина – Игало – Херцег Нови – Зеленика, у дужини око 11 км. Она се после рачвала, од Хума ка Требињу и Ускопоља ка Дубровнику. Аустроугарска идеја била је да ту пругу продуже преко Бара до Скадра. Постојала је и варијанта пруге преко Цетиња. Пруга Габела – Хум – Ускопље – Зеленика укинута је 1968.

Од осталих пруга на тлу Црне Горе, треба поменути ону из 1927. године: Подгорица – Доња Плавница (северна обала Скадарског језера). Колосек је био ширине 0,60 метара. Том пругом омогућено је да становници Подгорице брже и лакше дођу до Скадарског језера, одакле су бродом пловили до Вирпазара и даље опет жељезницом до Бара.

Половином тридесетих година прошлог века почела је градња пруге од Требиња преко Билеће до Никшића. Град под Требјесом свој први воз свечано је дочекао 12. јула 1938. године. Намера је била да се градња настави ка Подгорици, али је Други светски рат омео те планове. Зато су радови на тој прузи почели три године после ослобођења. Пруга је завршена у за то време невероватно кратком року – за само 15 месеци. Та пруга је електрифицирана 2012.

Средином педесетих година прошлог века почела је изградња прве пруге нормалног колосека у Црној Гори – пруге Титоград – Бар. Најтежи део изградње био је на тунелу Созина дужине 6,2 километра. Изградњом те пруге путовање је са осам скраћено на само сат времена.

Четири месеца после отварања те пруге укинуе су пруге Бар – Вирпазар и Титоград – Доња Плавница. А у пролеће 1976. године завршена је изградња једне од налепших пруга у Европи, пруга Београд – Бар.

Као последња пруга у Црној Гори изграђена је траса Титоград  – Скадар, 1986. Данас се на њој одвија смао теретни саобраћај.

Железнички саобраћај у Црној Гори данас се одвија на 250 километара пруге. Постоје планови да се граде пруге Никшић – Чапљина (има и идеја о краку ка Сарајеву) и Пљевља – Беране – Бијело Поље, која би у даљој будућности могла да се повеже са Скопљем.

Датум пуштања у саобраћај прве црногорске железнице обележава се као Дан железничара Црне Горе.

 


Фотографије: wikipedia, zpcg.me

 

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *