ВОЗИ, МИШКО!

Не осуђујем никог унапред, (само) зато што је нечији син.
Полиција и суд треба да утврде шта се догодило, и да се донесе праведна одлука, без обзира на то ко је шта и ко је чије дете.

Али осуђујем родитеље.
Пустити младића (20) са недавно положеним возачким испитом самог за волан није само противно новом Закону. То је противно свакој родитељској логици и разумној бризи.
Дати младићу са недавно положеним испитом велики, моћан, брз, аутомобил – није противно само родитељској логици и разумној бризи. То је свесно давање недовољно обученој и недовољно зрелој особи у руке опасног оруђа, којим може да убије, или да се убије.
Са друге стране, можда ово моје питање неће бити популарно, али јесте родитељско – шта ће дете од 17 лета на улици само у поноћ?

То што су (неки) медији дигли дреку, и што је главна вест да је „син Ж.М. убио“ није ништа друго до примитивна борба за читаност (данашње прегледе на нету и сутрашњи тираж), слушаност и гледаност. На жалост, какви смо људи постали, и какви смо као нација – кад у трагичној ситуацији више ликујемо што је убица син Ж.М. него што жалимо јер је страдало дете од 17 година – такви су нам и медији.

Баталимо медије. Медији људима дају оно шта осете да им је потребно. Осећај за добро и зло, за правду и неправду – он је у нама. Како се ми постављамо према стварима – тако ће и медији третирати те ствари.

Медији ће нама давати крв, док год је тражимо. Док год је неки Ж.Л. диван, леп човек, велики глумац, а не обични брутални убица са дебелом историјом бахатог понашања, медији ће нам давати „истину“ о њему као праведнику који је са такође наоружаним братом убио два и ранио трећег ненаоружаног дечака, јер су као дивљи Црногорци то заслужили. Док год „све знамо о свакоме“ и пуштамо да нас предрасуде носе, возачи разних Р.Љ, С.Л, Д.В… биће аболирани за дело извршено „по наредби“, јер наша глупост, примиртивност, хипокризија и страх су најплодније тле да се бахатост и дивљаштво провуку, па и да буду окарактерисани као часне и племените особине.

Пустимо, дакле, медије. Много је битније како ће се полиција и правосуђе поставити према овом случају. Као и у сваком другом, бар убудуће, ако смо до сад допуштали да наша глупост, незаинтересованост и погрешна или примитивна перцепција буду „рупа у закону“, због које нисмо реаговали када се одради лоша истрага (јер је, можда, неко неком тутнуо паре, понудио другачију награду или запретио) или тек тихо мјаукали када се донесе лоша, неправедна, нелогична, на закону и чињеницама незаснована пресуда.

Усмеримо погледе на полицију и суд. Нека знају да народ и у овом, као и у свим другим случајевима, од њих тражи да се часно, потпуно и игноришући притиске било чије и било које врсте, баве својим послом. Да се све радње у процесу обаве како треба и потпуно, да се све чињенице појаве пред судијом, да вештаци професионално и без спољних утицаја одраде посао, и да судија пресуди на основу тога, а не на основу било чијег сродства са било ким, не на основу дебело плаћених најбољих адвоката који судијама утерују страх у кости, не на основу медијске кампање и антикампање… Сходно томе треба да буде утврђена и казна: адекватна делу, правична по чињеницама и закону, јер никаква казна не може да врати оног кога нема, али (казна је) и адекватна опомена за друге и за будућност.

Јер, извините господо из полиције и правосуђа, али само слеп и луд човек не зна да се у Београду викендом вози „рулет“, само глув човек не чује шкрипу гума и кочница од разних дивљања после 22 сата, само крајње лицемеран и безобразан човек могао би да каже да је овај догађај с врха Устаничке неки изоловани инцидент.

Људи, и што је још горе – деца, нам гину по друмовима као муве. У Србији није ништа чудно да се седне пијан за волан. Ствар „мушкости“ да се „дода гас“ или пројури кроз жуто или црвено. Култура у саобраћају је нула, и возачка и пешачка.

Са свог прозора сваког другог дана видим „добрану“ саобраћајку на раскрсници испод. На тој раскрсници је погинуло дете прелазећи улицу баш у време када смо се ми досељавали. Иако је на преостале три стране раскрснице било пешаког прелаза, ту, из необјашњивих разлога, није, упркос чињеници (и логици) да ту широка саобраћајница дели два међусобно упућена стамбено-пословна блока. Сад прелаз постоји. Као и букет цвећа за то сирото дете, сваке године у исто време. Само детета нема. На тој раскрсници остао је инвалид дечко који је пијан прелетео целу дијагоналу и закуцао се у ограду (тада) градилишта. На тој раскрсници годинама касније погинуо је онај моториста што је славио рођење детета. На тој раскрсници…

А колико таквих раскрсница у Србији има? Колико правих деоница, „душу далих“ за велике брзине? Колико кафана испред којих се неће урадити алко-тест оног момента кад се излазећи лати за браву возачких врата?

Мислите о томе да и ви и ваши најближи имате децу, којој сутра може да се догоди нешто ружно, и радите веома озбиљно на томе да закон не буде само хрпа слова на папиру којим су и политичари и судије и полицајци опрали савест (јер, ето, постоји!) већ га примењујте и контролишите у оно време када знате да се највише крши.

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *