Чиме да се засладите на крају доброг оброка, или, шта да попијете уз неки десерт? Праве винопије знају одговор. Стручњаци ће вам рећи и тачну етикету, а обичан заљубљеник у вино, попут мене, може да саветује само оно како се и сам влада: нека вас води лични осећај, и бирајте локално.
Србија може да се похвали солидним избором десертних, односно, оних вина којима можете да засладите дан, а многа од њих спадају у винску традицију и имају велику и значајну историју. Толику, да су била у редовној „винској карти“ неких дворова, и толику, да нас начин на који су пласирана на тржиште у минулим вековима и данас може научити правом маркетингу.
Елем, недавно је у организацији „Винодељства„, пробрана винска дружина на сплаву „Боател Чарли„, била у прилици да проба нека вина из те широке лепезе, уз десерте које је осмислила Весна Милићевић, аутор интерактивне радионице „Освестите чула, осетите себе„.
Реч је о радионици која на посебан, специфичан начин негује винску културу и уживање свим чулима у винима и њиховим десертима – кроз неговање себе и свог живота.
Дакле: три вина, и три десерта, чије су рецептуре ауторска тајна, али који перфектно помажу да се у уживање укључе сва чула, допуњују се с винима јер су припремани сваки за одабрано вино (па се тако и зову) и помажу сензорици да се вина доживе на прави начин. И једна маска и новогодишња честитка – тек да се и учесници радионице „отворе“, сагледају своје видике и саберу своје жеље и љубав према себи самом.
• Макана (винарија Бикицки). Дубока, ћилибарна боја слатке Макане, већ на око наговештава њен карактер. Вино је на самој премијери 2013. овенчано златом, а ми смо пробали бербу 2015. Стопроцентни траминац, дакле, једна од омиљених слатких сорти, бран средином новембра, рађен је по токајској методи. Садржи 13,2% алкохола. Мирис сувог грожђа, ливадског меда и кандиране поморанџе, уз дискретне цветне и зачинске ноте. На укусу суво воће, пита од јабука, ликер од мандарине. Веома интересантно, заводљиво вино. Одлежало две године у барику.
Ненаметљиви десерт с воћном „капицом“ шармантно допуњује укус вина помажући му да се отвори и импресионира. Рецепт је, рекосмо, ауторкина тајна, те се десерти могу пробати само на радионици, а у кућним условима Макану можете упарити са ванилицама и кранцлама, крем бруле или питу бундевару.
• Макана ноар (винарија Бикицки). Други слатки адут винарије из Баноштора справљен је од црне тамјанике. Сорта за којом се (још) ретко посеже и у справљању „класичних“ вина, „мускат ружа“, овде је природним путем уз племениту плесан стасала у тамнољубичасто-црвени нектар, који на први мирис ствара малу задршку. Али, како се отвара, отвара и мирисе купине и црне трешње, и онда је то одмах друга прича. Са укусом је одмах јасно: ароматично и грациозно вино, у коме ћете препознати укусе боровнице и купине.
Лепо „клизи“, посебно уз ненаметљив слаткиш. У ствари, баш та тајна, да слаткиш не буде превише сладак, уз дискретни шарм бадема, помогла је да се вино осети у пуној снази. Било би интересантно пробати га уз палачинке, помислио сам. Берба је такође 2015, а проценат алкохола тек нешто виши – 14%.
• Бермет црвени (винарија Киш). Бермет је национални бренд, традиционално карловачко слатко ароматизовано вино, оригиналног укуса. Омиљено вино на бечком двору, у Паризу, Петрограду и Лондону, пронађено је чак и у олупини „Титаника“. Добро, то није био Кишов бермет, али, можда баш због чињенице да ми је једино ово од три вина било баш добро познато, некако ми је деловало као краљевски завршетак вечери. Раскошан мирис сувих вишања, цимета, каранфилића, ваниле и црне чоколаде. У устима доминирају вишња, ванила и чоколада. Бермет се, иначе, прави тако што се наизменично ређају грожђе и ароматичне траве (тачан рецепт је сваком винару „пословна тајна“, али има од 26 до 28 врста трава обично), па се налива прошлогодишњим вином. Како је једна од травки – пелин, што отвара апетит, бермет може да се пије и као аперитив. Како за бермет берба није битна, овде ћу рећи да је овај који сам пробао флаширан ове године, а да има 17% алкохола.
Идеалан „пар“ црвени бермет на радионици добио је у мирном десерту с примесом чоколаде и пажљиво избалансираним састојцима тако да су траве из вина дошле до изражаја. За оне који црвени бермет нису пробали на радионици, савет су Шварцвалд торта, вишње у чоколади, чоколадни суфле, штрудла са маком или ораснице.
Мислим да ће Макана, као аутентично природно вино, тек исписати своју причу, па и неке анегдоте. Бермет је, са друге стране, стара прича, где има и историје, и штоса, и тајне…
Чудесан мирисни напитак, који су Карловчани правили по тајанственим рецептима, освојио је хабзбуршку царицу Марију Терезију. Кад год је требало решити неки неспоразум или изборити неку повластицу, из Карловаца су у двор у Бечу путовали пакети бермета. А одатле је Марија Терезија слала флаше овог мирисног вина на дар у лондонски двор. Карловчане је, наводно, ослобађала војске, како би на миру могли да праве бермет.
А сад она маркетиншка прича с почетка текста: да би се бермет нашао на винским картама бечких хотела, карловачки винари су лепо обучене српске студенте слали да у хотелима у време ручка или вечере од конобара затраже бермет. Бермета, наравно, није било, јер хотелијери нису ни знали шта је то. После неколико узастопних посета и поруџбини, власници хотела су, убеђени у важност овог вина, наручивали бермет из карловачких подрума.
У архиву САНУ могу се наћи винске карте бечких хотела из тог времена као и подаци о идеји карловачких виноградара да заједно, као нека врста асоцијације, отворе у Бечу ресторан у коме ће се служити само бермет. У Архиву Војводине у Новом Саду сачуване су фактуре трговца Петра Костића, из прве половине двадесетог века, на име фирме у Медисон авенији у Њујорку, којој је испоручивао бермет. Ово потврђује да је бермет, ипак, успео да „преплива“ Атлантски океан.
фото: Бобан Беатовић