Још ми некако одзвања онај постизборни урлик несрећног Бориса Тадића – да, парафразирам, неће дозволити да снаге од пре 5. октобра врате Србију уназад.
Лупи Бока, како само он уме, неки се и забринуше, почеше телефонски позиви „мисли ли то Тадић војску да изводи“, и слично…
А онда Бока, доследан, моралан, мушкарчина права, пљуну и на онога кога је незаслужено наследио на месту шефа Демократске странке, и на све нас, који смо годинама дисали сузавац и трпели пендреке, надајући се да ћемо „црвенима“ и њиховим сатрапима заувек видети леђа, или бар – да их више никада нећемо видети на власти.
Завали нам Бока, и мисли – глупава је та недавно разбуђена демократска Србија. Не паше Боки Костуница, не паше му Веља Илић, не паше му чак ни Чеда… Нико од оних са којима је ДС извела 5. октобар.
Одједанпут, засвиђаше му се социјалисти. Блиско „жуто“ са „црвеним“ и у спектру боја, а и идеолошки. А уз „црвене“ и некакав Палма, мада је боље да му је надимак „буква“, јер је палма витко дрво…
Демократија? Поштовање изборне воље? Бољитак Србије? Цврц Милојка, што би рекао један, ког смо поредили са Садамом…
Слични су, вели Тадић, демократе и социјалисти. Имају сличан програм, блиски су. Па што смо се онда бунили по трговима, што смо Слобу смењивали, кад смо добили „слично“?
Можда бих и разумео ту „коалицију“, тај противприродни блуд, да су се социјалисти изменили. Али, нису.
Социјалисти и Ивица Дачић никада, ни једном речју, нису показали да су раскрстили са прошлошћу, да више нису она странка која нас је увела у националну и државну катаклизму. СПС се не одриче Милошевића, његовог „лика и дела“. Ни Мире Марковић. Шта више, редовно их бране. Не одричу се ни онога шта су радили од 1990. до 2000. године. Напротив, тврде како су поносни и како су сачували државу.
Ко је онда луд? Борис убоги Тадић, или ми?
А прича са тзв. Јединственом Србијом, и њеним лидером Драганом Марковићем Палмом, је посебна. Па тај човек је био један од најближих Арканових сарадника! Ни он се није одрекао Аркана! И даље се користи његовим методама – бар како вели народ у Јагодини којом господари.
Ко је онда луд? Борис убоги Тадић, или ми?
Одговор је јасан: и једни и други су се расчепили над поточићем да се оперу, а Тадић их својеручно запира. И нама сервира идиотске приче.
Па где нас то поведе, Борисе? Зашто нас вређаш?
Зар ти онда није било свеједно, могао си у коалицију и са Томом Николићем, они се бар не фолирају да нису примитивни и да су за Европу.
Хоћемо ли заиста, ускоро, опет на тргове, са пиштаљкама и шерпама, само са несто измењеним узвицима: „бандо жута“, уместо „бандо црвена“?
Фото: vreme.com, wikipedia, patriot.rs
САМО ДА БИ ЈЕДАН ЧОВЕК ОТИШАО
Тај човек је постао сметња, зато на његовом примеру треба показати како пролази свако ко пружи отпор
Изненада, постало је дозвољено све што смо некада осуђивали.
Само да би један човек отишао.
Некада смо осуђивали сваку сарадњу са СПС-ом. „Тиме се поништавају све одлуке 5. октобра, поништава се велики напор који су грађани Србије изнели 5. октобра, поништавају се све политичке промене које су се до сада дешавале, релативизују се сви наши заједнички напори до 5. октобра да се обори са власти режим Слободана Милошевића” (Борис Тадић, 3. фебруара 2004). Данас је прављење владе са СПС-ом императив.„Стегните руку онима са којима сте се сукобљавали деведесетих година и заједнички нађите решење за бољу будућност. Ако то не будете урадили, имаћете проблем са мном!” (Борис Тадић, у обраћању ГО ДС, 7. јуна 2008). СПС је изненада постао идејно блиска странка, социјално одговорна снага, европска левица, носилац бола за преминулим председником…
Само да би један човек отишао?
Некада смо се изругивали сировости политичара. „Мени није свирао и певао једино Бетовен и Шопен, јер сам био мален док су они били популарни”. Новинарка: „Ја мислим да сте Ви направили лапсус, Ви нисте били мали кад је Бетовен био жив”. Политичар: „Нисам направио лапсус. Па колико Бетовен има сада година?”. Када се овај политичар придружио народњацима, прва реченица у вестима на Б92 гласила је: „Јединствена Србија Драгана Марковића Палме биће на листи ДСС-а, тој странци не смета што је Марковић величао Жељка Ражнатовића Аркана” (20. новембра 2006). У вести је, затим, дат коментар да је „ово прва предизборна коалиција партије демократске оријентације са странкама бившег режима”. Али, било је довољно да овај политичар изрекне чаробну мантру о томе како „ЕУ нема алтернативу”, па да се све заборави. „Добродошли су сви који хоће Србију у ЕУ. ЛДП је проевропска странка, знам да су и неки људи из коалиције СПС–ПУПС–ЈС (проевропски оријентисани – А. С), Палма је говорио да жели инвестиције у Јагодини…” (Млађан Динкић, Б92, 11. маја 2008). Више нико не помиње деведесете, више нико не помиње Аркана, више нико не помиње Бетовена… Ништа више није важно. Само да би један човек отишао?
Некада смо се питали како мањи коалициони партнер сме да захтева место премијера, како неко са 16 посто гласова може да буде председник владе, некада смо се жалили да то није демократски, да то није воља бирача… А сада? „Према сазнањима Блица, лидеру СПС-а Ивици Дачићу и потпредседнику СПС-а Милутину Мркоњићу демократе нуде могућност премијерског места” (6. јуна 2008). Са 16 одсто се не може бити премијер, али са 8 одсто може. Што да не? Европски смо људи, важно је да се иде ка Европи. Сва наша ранија брига за вољу гласача нестала је. Само да би један човек отишао?
Некада су бриселски чиновници годинама кочили ССП. Објашњавали су да је то зато што Србија није ухватила Младића. Тако су прошле 2005, 2006. и 2007. година. А онда, иако Србија није ухватила Младића, иако је извештај о сарадњи са Хагом негативан, иако су Холанђани наставили да се буне, Споразум је потписан. Оно што није могло три године, постало је могуће десет дана пред изборе. Раније није могло ништа, сада је могло све.
Само да би један човек отишао?
Изгледа да је тај човек, ма шта о њему мислили, ипак некако незгодан. Изгледа да је почео да смета. Незгодан је, ваљда, зато што му се не може пребацити да је диктатор, као оном пре њега. Не могу му се пребацити ни ратни злочини. Не може се ни купити, некако је задрт. Ухватио се Косова 2004, таман кад су на њега сви заборавили. Узнемирио јавност, чак окупио странке. Србија је први пут, после 2000, пружила отпор. И пошто се Русија умешала, од плана да Косово „падне шап’том” није било ништа. На питању Косова, уз највећу и најбогатију земљу света стало је 40 земаља, уз малу Србију 150. Непојамно.
Тај човек је постао сметња. Зато на његовом примеру треба показати како пролази свако ко пружи отпор. Зато ће он од великог демократе, преводиоца „Федералистичких списа”, тумача Токвила, победника над Милошевићем, пошто га последњи пут провучемо кроз наше телевизије и наше новине, постати себични, мали политичар из Белановице, бедни властољубац за кога нико не сме да каже ни једну лепу реч…
И тај човек, како нам показују ови дани, стварно ће отићи. Последњи чеп ће бити уклоњен и транзиција ће неометано да потече. Све ће коначно бити приватизовано, све интегрисано, Руси ће бити враћени на своје место, Косово послато у историју, Београд ће, као што је и ред, поново молити за пријем у НАТО, Брисел ће се, као што је и ред, поново сетити неког услова, медији ће поново објашњавати како „ЕУ нема алтернативу”… И све ће бити како треба. А и ми ћемо бити задовољни. Урадили смо оно што смо морали, казали смо понеку лаж која је била неопходна, починили понеку нискост која је била потребна. Зато што је један човек стварно морао отићи.
Политички аналитичар
Слободан Антонић
[објављено: 12/06/2008]