BEOGRAD VIŠE NE POSTOJI

 

Shvatite: NEMA BEOGRADA!

To što vi danas žovijalno nazivate „Beogradom“ i „Beograđanima“, to je u stvari cela nesrećna Srbija, zgusnuta na području prestonice, u pokušaju da preživi

To su ljudi koji su iz cele opustošene Srbije, došli u Beograd, jer u njihovim sredinama odavno su već ubijene sve šanse za dostojanstveno preživljavanje.

 

To su i ljudi koji su shvatili da priključenjem stranci koja je u stvari mafijaška sekta, mogu mnogo bolje da profitiraju u životu nego da rade i žive regularno, ili, mogu jedino tako da žive.

To su ljudi koji su napustili (sic!) „zapadne srpske zemlje“ i „južne srpske zemlje“, podjednako lako i račundžijski, kao što će, čim svoj interes ne mogu drugačije da zaštite, napustiti i Beograd.

To su ljudi koji Beograd doživljavaju kao način preživljavanja, a ne način života.

 

A Beograd ubrzano nestaje, od početka devedesetih. Od kad je – sticajem okolnosti – u sebe počeo da prima neuporedivo više ljudi nego do tad.

Do tad su u Beograd dolazili ljudi spremni da ih Beograd „asimilira“. Da postanu Beograđani. Od tada, u Beograd dolaze ljudi koji žele da asimiliraju Beograd. Da Beograd postane njihovo malo mesto. Jer oni ne dolaze u Beograd zato što su intelektualno i sposobnostima prerasli mogućnosti koje njihovo malo mesto može da im pruži: oni dolaze u Beograd zbog golog opstanka. Oni dolaze jer moraju. U dubini duše, u suštini emocije – neželjeno. Pod prinudom. Oni, stoga, umnogome Beograd mrze – jer je on za njih metafora krivca za propast njihovih dotadanjih života i nužnosti traženja egzistencije u Beogradu – i zato žele da ga što pre promene i prilagode sebi. Da promene ne samo izgled, već i duh grada.

I znate šta? U tome uspevaju. Jer su, objektivno, postali većina.

 

A šta je sa Beograđanima? Onima rođenima u Beogradu i onima koji su svesno dopustili da ih metropola asimilira? Oni su u tihoj manjini. Uljuljkani u zaštitnički duh Beograda, izgubili su sposobnost samozaštite, i samim tim, i sposobnost da oni sada zaštite Beograd. Ne od ljudi koji dolaze u grad – jer grad čine ljudi, i dolazak u grad je normalna stvar – nego od menjanja grada. Od uništavanja njegovog duha i prirode. Od pretvaranja u puki zbir lokalnih kasaba, povezanih vizijom „kako bi velegrad trebalo da izgleda“ u očima onih koji suštinski nikad nisu ni videli neki velegrad. Čak i kad su u nekom turistički bili.

E, pred tima i takvima su se Beograd i Beograđani povukli.

 

Neki su od Beograđana otišli upravo u te male opustošene sredine, čiji su mnogi žitelji došli u Beograd, tražeći egzistenciju. I tu Beograđani žive od nekakvih penzijica, digitalnih poslova, ili iznova otkrivaju mogućnosti zemlje, koju su njihovi preci ili čak oni sami odavno sposobnostima prerasli.

Neki su od Beograđana pobegli u inostranstvo, tražeći tamo egzistenciju, ali ne uspevajući da u nekoj zapadnoj metropoli nađu Beograd. Time su se, i nesvesno, prema gradovima u koje su se uselili, pretvorili u one koji su namesto njih došli u Beograd.

Neki su od Beograđana ostali, posmatrajući sa setom kako nestaje sve šta je činilo njihov grad. Kako Beograd postaje samo geografska odrednica na karti, posve drugačijeg izgleda, bez duha, bez bliskosti, bez predvodničke uloge koju je imao ne samo u nekada velikoj državi, već i na celom Balkanu. Kako Beograd postaje skup palanki naseljenih nezadovoljnim, nesrećnim, besnim ljudima u krvoločnoj borbi za golu egzistenciju.

Beograda više nema, pomirite se s tim.

A Beograđani ubrzano izumiru.


novinenovosadske.rs, 011Info.com, wikipedia, serbianadventures.com, danubeogradu.rs, youtube.com

 

 

Facebook Comments Box
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *