BEST IN SHOW О винима која сам кушао на једној од најинтересантнијих винских манифестација у Србији - Wine Garden 2021.

 

У Србији, према последњим подацима за 2021. годину, има 430 регистрованих произвођача вина! Број сталних или повремених винских манифестација, на нивоу државе или неке регије, није познат.

Велики број винара, на жалост, одустао је од излагања по сајмовима и салонима, пре свега јер су те манифестације изгубиле основни смисао и свеле се на јефтино опијање једних увек те истих гостију, част изузецима, без правог ефекта за излагача. Организатори винских манифестација баш из тих разлога окренули су се или регионалној односно типској специјализацији, или неким атрактивним, неуобичајеним концептима, тако да смо ипак у току године добили неке интересантне манифестације (на пример, Wine Garden, Салон женских вина, Салон шумадијских вина, Дан прокупца, Wine jam…). Тако су и винари добили шансу да своје производе, од којих се већина може наћи само у одабраним ресторанима (дакле, суштински недоступна најширој публици) или у винаријама (а концепт винског туризма код нас још није добио пун замах) представе љубитељима вина, од којих и даље многи још „кале“ вински укус.

Низ успешних винских манифестација у Србији, које су у претходном периоду или обустављене или организоване веома рестриктивно – са слабљењем епидемије „короне“ настављен је пуном паром. Једна од манифестација које не мењају концепт догађања за најширу публику је „Вајн гарден“ (Wine Garden – прошле године званично најбоља винска манифестација у Србији), чији концепт подразумева уживање у винима, али и пробраним мезетлуцима (сиревима и сухомеснатим производима, понајвише) и музици, у предивном амбијенту Ботаничке баште „Јевремовац“ у Београду. Ово издање „винске баште“ поранило је у односу на претходне две године, уследило после два озбиљна кушања „тамјанике“ у Београду, али се и мало незгодно поклопило са Салоном шумадијских вина у Тополи. Па ипак, окупила је 46  излагача )домаћих, из региона, и пар увозника и проаваца). А ово су моји утисци о неким од понуђених вина.

Деурић“ је показао да је успешно савладао захтевну „мораву“, додавши јој епитет „северна“, па је сјајним винима попут „Гевурцтраминера“ (ненаметљив, слојевит, берба 2018. чини се једна од најуспешнијих), или „Пробуса“ (то је вино у најлепшем смислу те речи, вино за сладокусце), на пример, придружио још једну озбиљно конкурентну етикету. Иде та „Северна морава“ на брескву и цитрусе, питка је, стабилна и слојевита, с постојаним киселинама, делује да је Фушка гора тако упутила озбиљан винарски изазов досад, по мом мишљењу, неприкосновеној „Морави“ из Винарије „Деспотика“ у Шумадији.

Не предаје се ни „Деспотика„, најсвежија „Морава“ је посебно задовољство за непца, она ме увек изненади из бербе у бербу, откријем неки њен нови квалитет. А неке друге етикете из ове винарије, рецимо – „Небо“ (рајнски ризлинг и бели пино), „Додир“ (тамјаника и мускат отонел), „Сведок“ (пино нуар) или „Змајевити“ (прокупац) били су толико тражени да штанду није могло да се приђе без подоста чекања. Последња берба „Неба“ је тако питка, чак рекао бих једноставна у својој комплексности, колико год то контрадикторно звучало: то је једно комплексно, заводљиво, шармантно вино, с којим се једноставно идентификујете, повежете. А „Змајевити“ традиционално (па и ова берба) спада у десет најбољих прокупаца у Србији.

Виртус“ је такође изнео све што има у понуди. Најсвежији „Пино гриђо“ је тако леп, питак, летњи, осваја упркос капи горчине на други укус; и црвени и бели „Кредо“ показали су зашто се по њима ова винарија препознаје, и зашто су најтраженије етикете „Виртуса“ у ресторанима. Али, „Марселан„, па њему је свака берба посебна прича, тај шарм Бордоа, веселост гренажа и достојанственост кабернеа, заиста једно изузетно квалитетно вино.

Три мораве бело“ није узалуд заштитни знак винарије „Темет„. И сасвим заслужено једна од најцењенијих и најнаграђиванијих етикета српског винарства. Пријатни микс тамјанике и мораве, уз додатак шарма смедеревке, лепршаво је, фино, весело летње вино, разиграно и освежавајуће.

Винум“ ме је овојио „Франковком“ (заиста аристократско вино, заслужени носилац сребра са „Декантера“) – пио сам је и раније, али не ову бербу – и „Мустром“ (заокружена, компактна, балансирана, пријатна) – коју, признајем, до сад нисам кушао, и тврдим да јој је име сасвим одговарајуће кад пустите да се из уста слегне низ ждрело.

Сремскокаменички „Ђурђић“ се, по мени, сада већ традиционално истакао захтевним – првим српским сортним – „Каберне франом„, ту је свака берба доживљај; али, и темељно урађеном „Неоплантом“ од које је извукао максимум, иако та сорта није по мом укусу, и врло интересантним розеом „Млада Симонида“ – а јасно вам је колико су розеи овде у Србији и даље у запећку.

А онда „Бикицки„. Једна од винарија чији ми сензибилитет вина дефинитивно паше као да смо „исти хороскопски знак“. Редом – „Сфера“ (префињени црвени траминац и карактерни бели совињон, заиста вино за сладокусце) и „Uncensored“ (слојевити, елегантни оранж од црвеног траминца, провокативно, јасно вино), „Црна тамјаника“ (јединствено, импресивно, воћно, моћно) и слатко вино „Макана“ од црвеног траминца.

Шта год човек да узме од четири етикете (две тамјанике, два прокупца) „Подрума Чокот“ неће се преварити, и то ми је потврдила и дегустација на „Вајн гардену“. Али, прокупац „Радован 100%“ није вино, већ винчина која може да храбро изађе на црту сваком француском или италијанском вину. Неће га можда надмашити, па ипак, више него достојно и достојанствено ће бранити боје српске аутохтоне сорте, која се на срећу – после „комбинатског изгона“ – враћа у винограде и постаје „под муст“ сваке винарије која држи до себе.

Даље, Оскар Маурер је изнео неколико врло интересантних етикета, а како није толико чест на винским манифестацијама, мени су биле најинтересантније  „Babba„,  купажа ризлинга и тамјанике, те „Мускат“ и „Кадарка 1880„. Маурерова производња је органска, а посвећеност и „играње“ током рада на вину доносе сјајне резултате. Посебно кад је реч о „кадарки“, скоро па заборављеној сорти код нас.

Кад сам код „кадарке“, неизоставно кушајте и ону „Тонковић“ („Фантазија„). Није то сорта која ће вас на прву одушевити, али, водите рачуна и да је за сада њених засада мало.

Две винарије о којима брину исти људи – „Ердевик“ (као професионалци) и „Шишато“ (Chichateau, као власници) – определили су се да изнесу само млада вина, па сам за неке етикете на које „сечем вене“ остао ускраћен. Ипак, овако на блиц – наш најбољи розе „Роза ностра“ („Ердевик“) је нешто шта морате увек да имате у кућној винотеци, а „Фабула мала“ (из „Шишатоа“) је вино моћно, шармантно, заводљиво, пријатно, баш све оне карактеристике које се могу прочитати у самом духовитом и виспреном називу мале винарије из сремског Шишатовца. Додајмо томе и розе „Пинк панк„, храбар и екстравагантан.

Срем, а у Срему „Малвазија„. Интересантно је како се традиционална приморска сорта нашла на обрноцима Фрушке Горе, али, како је „ту некад било море“, а Фрушка Гора острво, преостаје само да се куша пријатно бело вино винарије „Веркат„. Кад се савлада више логички него реални унутрашњи отпор и „непризнавање“, на непцима се осети да се ентузијазам исплатио. Пријатна, нежна, мирисна, летња… вино које свакако може да се заволи.

Винарија „Yotta“ је из Жупе, отуда Јотићева сјајна тамјаника „Хистересис„, као доказ да ова сорта може у неслућене висине, била у барику или не. Ово је по мом укусу вероватно најбоља српска тамјаника у овом моменту. Не само због нешто другачије производње. Озбиљно, озбиљно вино, једно од оних која морају да буду у кућној винотеци. Нема грешке ни уз њихов „Прокупац„, и он је у оној групи „један од десет“. Ипак треба знати да је „Yotta“ и постала позната по „прокупцу“. Да будем поштен и поменем „Гризлинг“ (италијански ризлинг), елегантан и заводив, сваке пажње вредан – али, ипак, оне прве две етикете, па све остало.

На штанду „Илић – Нијемчевић“ посебно ми се допао „In Rose Blue 2020, алкохолно додуше мало јача купажа кабернеа и мерлоа, потом ми је био интересантан бели пино „Аутентик“ винарије „Драшковић“, а свакако и одговарајућа етикета винарије „Звонко Богдан„.

Коначно, кушајте „Адама“ из винарије „Милијан Јелић„. Ова купажа мерлоа и каменичанке, складно справљена, питома на први укус, разиграна потом, заиста једно интересантно и пажње вредно вино. Од кад сам га први пут пробао имам га у залихама, и ни једна берба ме није досад разочарала. Има ово вино „пандан“ и у белој „Еви„. Као и хвале вредан оранж „Morange“ из исте куће, за који могу само да најискреније саветујем: пијте га.

Да закључим визуелном опсервацијом: многи српски винари су овом приликом представили редизајниране или сасивм нове линије етикета. Није то ништа необично, сем што смо имали дугачку „епидемијску“ паузу, па је привукло пажњу; ипак, мени говори и да је сазрела свест и о визуелној препознатљивости вина из одређене винарије. 

 


Фото: winegarden.rs (и Фејсбук), vino.rs, приватна архива

Facebook Comments Box
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *