Који год придев да употребимо да опишемо Охрид, премало је. Овај град и језеро које се по њему зове, тешко би стао у један опис, један утисак, или песму. Али зато, лако стане у срце.
Препознатљива степенаста архитектура, коју нагледа величанствена Самуилова тврђава, врева туристичког велеграда и мир и спокој језерске луке, мноштво ресторана и ушушкане плаже, и поглед који пуца на језеро… Лако се преварити, помислити да је Охрид неко приморско монденско место, а не град на око 700 метара надморске висине, окружен негостољубивим планинама са врховима од по 2.000 метара, на језеру које мења боју током дана, у зависности од положаја сунца.
Та античка Лихнида (“Бело језеро”), лако је постала Охрид – по положају на хриди, словенизована је у “о рид”, а много година касније, 1980, Охрид и Охридско језеро уписани су на листу светске баштине УНЕСКО.
И заиста му је место тамо, са свиме ониме шта у Охриду, том прапочетку словенске црквености, има да се види. Почев од 900 година старог стабла јавора на градском тргу. За време Диоклецијана, овде је проповедао хришћанство свети Еразмо. Просветитељски рад обављали Ћирило и Методије. После њих, њихови ученици, свети Наум и први словенски епископ свети Климент, који су дорадили ћирилицу. Ти су свеци и данас обележје Охрида.
ЕЗЕРО
Само Охридско језеро (“езеро”) има површину од око 360 квадратних километара, на неким местима је дубоко око 230 метара, а температура воде је око 22 степена. Настањује га велики број риба, од којих је најпознатија “Охридска пастрмка” чији је улов сада контролисан јер јој прети нестанак. Такође, неискусне купаче знају да уплаше водене змије – али оне су потпуно безопасне, потврђено на личном примеру репортера.
Праве плаже, пешчане, шљунковите и камене су у околини, док је у граду већина плажа у ствари “понта”, са нешто скромних камених делова.
У топлим данима овде од обале ка пучини ветар “вјетерник” ублажава врућину, док увеће “наступа” ветар “стрмец“ – који толико охлади ваздух да вам се чини да је јесен.
Неколико цркава се издваја: најпре архиепископска црква Света Софија (из XI века), у којој су, између осталих, столовали и први словенски архиепископи, и у којој се у траговима може наћи и фреска цара Душана. Света Богородица Перивлепте, из XIV века, са фрескама цара Уроша и краља Вукашина. Најпрепознатљивији детаљ са разгледница је мала црква Светог Јована Богослова (Канео), из XIII века, подигнута на стени испод које је истоимена плажа. Због природе и погледа, ово је популарно место за венчања, па је и ваш репортер “сведочио” обавезивању једне Македонке и Италијана.
У близини је и црква Светог Климента у Плаошнику. Оригинална црква је из IX века, изграђена на темељима огромне петобродне ранохришћанске базилике, али су је срушили Турци, а 2002. је подигнута нова, са бројним реликвијама у њој. Цело околно налазиште је заштићено, а сада је ту у изградњи и Универзитет св. Климент.
Уске улице, калдрма и типична балканска архитектура с отоманским утицајем. Чак су и улични фењери у старом делу града, напревљени у облику старих, “наопако-каскадних” кућа, које су карактеристичне за овај крај. Ту се негде “угнездио” и антички амфитеатар, по нашем мишљењу превише осавремењен за модерна културна дешавања.
А са врхова два суседна брда, са неких 50-100 метара изнад самог језера, Охрид “надгледа” Самуилова тврђава. Зачуђујуће добро очуване и понегде трапаво рестауриране моћне зидине бугарског словенског цара, на жалост, крију само остатке грађевина у унутрашњости, али и место ископавања бројних значајних артефаката, који ово подручје датирају у V век пре нове ере. Са зидина се пружа величанствен поглед.
ПУТ
Из правца Србије до Охрида стиже се аутопутем до Скопља, а онда обилазницом око македонске престонице долазите на магистралу ка Тетову, Гостивару и Кичеву. У једном правцу, путарина кроз Србију је 1.490 динара, а кроз Македонију 240 денара (или око 4 еура). Аутопут кроз Македонију није увек квалитета који одговара називу, а траса магистрале се често преклапа са радовима на изградњи аутопута ка Охриду.
Галерија икона у Охриду располаже колекцијом од око 800 византијских икона насталих у радионицама у Охриду и околини, као и примерака прикупљених из других уметничких центара. Све иконе настале су у периоду од XI до XIX века и представљају збирку непроцењиве вредности.
А онда, посебно задовољство за новинара, не замерите: Mузеј папира. Једна од последњих седам радионица за ручну израду папира у свету и штампа на једној од преостале две копије Гутенбергове пресе, које још раде. У Старом граду, недалеко од две чаробне куће, које су припадале породицама Патчевих и Робевих, најупечатљивијих примерака охридске архитектуре из XIX века, сачуваних у оригиналном издању. У Музеју папира те куће су најчешће штампани мотиви, који туристи носе са собом као сувенир.
Овде имамо ретку прилику да видимо поступак ручне израде папира. Потпуно природно, без хемикалија и лепка. Изумели су га Кинези, Шпанци донели у Европу, а преко Венеције и Дубровника, стигао је у Охрид у XVI веку. Претпоставља се да га је донео извесни поп Јован, родом из Куманова.
Папир се прави од сржи или срца тврдог дрвета – храста, белог ораха, трешње, смреке… Боја папира зависи од врсте дрвета. У пулпу за папир често се додаје памук. За декорацију се користе цвеће, дуван, чај, першун, оригано, кафа… Пулпа се наноси на посебан “шаблон” од платна, где се процеђује, а онда више примерака одвојених платном стављају под пресу, како би се истиснуо и остатак воде.
На осушеном папиру може да се штампа. Слова могу да се ређају ручно, обрнуто, као у огледалу, у 42 реда. За једну страницу тако највештијим мајсторима треба сат и по. Посао убрзавају готове матрице. Слова или матрица се премажу, преса притисне папир и добија се отисак.
ЦЕНЕ
Цене у кафанама су и даље приступачне, иако су све више из године у годину. Оброци су обилни и преукусни, мада, приметили смо, има угоститеља који злоупотребљавају ситуацију, посебно у старом језгру града уз језеро. У Охриду можете кушати одлична вина локалних произвођача – буквално се нећете преварити које год да изаберете, пиво није изгубило на квалитету (веле нам пивопије, нисмо пробали), а од домаће лозове ракије “жолте” једноставно немогуће се уздржати. Сигурно се нећете уздржати од куповине накита израђеног од охридског бисера, што је вековна традиција у овом крају. Цене су приступачне, али за све што плаћате водите рачуна да се заокружује на 10 денара (око 20 динара).
Улазнице на многе локације коштају различито за домаће становништво и за туристе, странце. Али, не брините: много пута ће туристима из Србије наплатити као за домаће становништво. Суштински, тако нас и доживљавају.
У самој кући Робевих, заштићеној као споменик културе данас је Археолошки музеј, са етнолошком изложбом, предметима породице и радовима охридске школе за резбарење. То је нешто шта не сме да се заобиђе у Охриду.
Биљанини извори су лепо уређени водоток са шеталиштем. Даље се шеталиштем стиже до урбанијих, ванградских плажа са хотелима, махом наслеђеним из доба социјализма, али и новоизграђеним.
На 13 километара од Охрида према Светом Науму налази се музеј на води, познат као “Залив костију”. Саграђен је на дрвеној платформи и представља реконструисану праисторијску насеобину која се ту некада налазила. Изложени су артефакти, који приказују начин живота оригиналних житеља овог насеља. Рониоци археолози су у том заливу нашли много животињских костију, па су га по томе и назвали.
Сам манастир Светог Наума је бисер по себи. Предиван, умирујући комплекс на 30 километара од Охрида, испод Галичице. Изграђен је у X веку, у близини изворишта Црног Дрима.
Извориште Црног Дрима је фасцинантно, под заштитом је УНЕСКА и један од заиста ретких нетакнутих делова природе. Ледена вода (10 степени), потпуно бистра, прозирна и чиста (може да се пије!), по којој вас вози “кајче” на весла. У ствари, ово није један извор, извори су свуда, слива се вода из потока, излази из земље, кажу да део долази и из нешто вишег Преспанског језера… и тако са 12.000 литара на сат напаја језеро. Током вожње, и уз мало пешачења, посетите и три мале цркве, саграђене такође на изворима, којима локалци приписују лековита својства.
Интересантно је да Црни Дрим практично пролази кроз Охридско језеро: на северном крају, код Струге, он истиче, и чудесним путевима кроз Македонију (где проилази и кроз Дебарско језеро) и Албанију, после сједињења с Белим Дримом с Косова и Метохије, сада река Дрим једним својим краком “поји” реку Бојану, а другим утиче у Јадран директно.