BITKA ZA PREDSEDNIKA Ili: između zdravog razuma i sujete, prilikom izbora zajedničkog predsedničkog kandidata

 

Prvi znak da je Srbija stabilna i srećna zemlja, bio bi da su kandidati na predsedničkim izborima ljudi poput Vuka Jeremića i Saše Jankovića, a ne ljudi poput Tomislava Nikolića i Vojislava Šešelja, na primer. Bio bi to prvi konkretan pokazatelj da je Srbija krenula napred, da je raskrstila s kontroverznom prošlošću, i da se umesto političke demagogije, šarlatanstva, rijalitija i diletantizma, protežiraju znanje, integritet, politička sposobnost i obrazovanje.

Jeremića i Jankovića sam uzeo za primer, kao ljude koji se u nekim krugovima, pa i jasnije i glasnije od toga, pominju kao „željeni“ kandidati za trenutno nimalo uglednu, a u budućnosti veoma bitnu, fotelju na Andrićevom vencu. Sumnjam da bi Boško Obradović, npr, bio prihvatljivi kandidat za većinu građana, pa i stranaka, dok bi neko Borisu g. Tadiću morao otvoreno da pokvari šminku spočitavanjem da je poodavno na smetlištu političke istorije.

Politička scena u Srbiji pretvorena je u rijaliti; ne samo ona, cela Srbija je već punu deceniju, tek najobičniji rijaliti: zabava gladnih, moralno i mentalno utučenih miliona, u kojoj najlošiji deo nacije, pritom manjina, koristi političku scenu za brzo, bezobzirno i bezobrazno ostvarenje lične koristi. U takvoj situaciji, većina, koja na svojoj grbači oseća punu nepravdu takve „podele rada i zasluga“, ali je istovremeno neshvatljivo utučena i nepreduzimljiva do depresivnog prihvatanja šta god joj se servira, ima potrebu da svoja „očekivanja“ veže za neku jaku, uglednu, a nekompromitovanu ličnost. Dakle, ne demagoga prepunog praznih priča i lažnih obećanja i ne samozaljubljenog egocentrika, već ličnost od realnog, opipljivog autoriteta.

Marijan Rističević

Marijan Rističević

 

Muka sa stanjem u Srbiji nije da takvih ličnosti nema. Ima ih, itekako, ali je problem što one najčešće ne žele da se kaljaju u političkoj blatuštini, u kojoj tabloidi – i direktnom ili indirektnom vlasništvu ovog najlošijeg dela nacije – uništavaju živote svakom ko se usudi da stane na put ljudskom i moralnom otpadu. Ne moramo da idemo dalje, nego da pogledamo kampanju u koju su tabloidi ušli samo na naznaku mogućnosti da se Janković i /ili Jeremić kandiduju. Veština denuncijacije, koju je Staljinova klika dovela do savršenstva, je karakterna osobina svih koji se danas u Srbiji aktivno bave politikom, i levih, i desnih. Bez blama će govoriti o nečijem dedi, iako nema aktivnog političara u Srbiji kojima dede nisu bile partizani, četnici, nedićevci ili ljotićevci. A bogami, mnogima su se i babe bavile najstarijim zanatom… Sve to im ne smeta da upravo te stvari „prikače“ onome ko uzburka močvaru u kojoj se osećaju kao vodozemci.

Muka su i nerealna očekivanja birača, koji iz hronične depresije, po meni neobjašnjivo lako, prelaze u euforiju, čim ih „potkupi“ demagogija, najčešće odglumljen ili psihotični autoritet i laka, ali nerealna, obećanja. Razumem da je tome doprinelo decenijsko ubijanje „centra za politiku u mozgu“, one suštinske karakteristike svakog „homopolitikusa“, ali… To „ali“, u stvari, predstavlja bitnu razliku između rezonovanja u stilu „neću da glasam za novog, on tek treba da krade, dok se ovaj stari nakrao pa će više ostajati narodu“ i „ako tražim mane, naći ću ih svakako; moje opredeljenje zasnovano je na broju i vrsti pronađenih kvaliteta„.

Nije, dakle, poenta u tome da se traži „idealan“ kandidat, kao što nije poenta ni u „najmanje lošem“. Poenta je da se traži onaj iza kog stoje dela, a ne reči; koji razume odnose u današnjem svetu i u stanju je odgovori na diplomatske izazove; koji je svestan gliba u kome se nalazi srpska država, ekonomija i društvo, ima plan za izlazak, ne boji se bolnih rezova, a sopstvenim kredibilitetom može da ostvari podršku – pa, što da ne, i saradnju – dominantnog dela nacije.

Haos u Skupštini

Haos u Skupštini

 

Mi danas imamo situaciju da su sve aktivne političke stranke u Srbiji kompromitovane i kontaminirane. Kroz domino efekat, žrtve toga u startu postaju i nove stranke: one, pride, teško mogu da se probiju kroz barikade interesnog komplota, koji, bez obzira na spolja vidljive sukobe, suštinski postoji između stranaka vlasti i opozicije, koje god stranke činile tu vlast i opoziciju. Ono šta je danas dodatna otežavajuća okolnost za aktuelnu opoziciju je činjenica da je toliko slaba i marginalizovana, da je i njoj za bilo kakav uspeh potreban jak kandidat, kao neki pojas za spasavanje. Odnosno, opozicija je toliko kompromitovana i usitnjena, da veći deo tog slobodnomislećeg biračkog tela, sklonog kandidatu za predsednika kakvog sam opisao, i nema u političkom spektru partijsku opciju koja bi dala i kandidata za parlament. Mislim da je to jasno kada se pogleda bilo koji prenos iz sadašnjeg saziva Skupštine, koji se u suštinskim elementima ne razlikuje od bilo koje epizode „Parova“ ili „Farme“, na primer.

Opoziciji je, dakle, baš kao i običnom biraču koju ne želi ili ne može da pobegne iz Srbije, životno potreban jedan, jak, nekompromitovan i kompetentan kandidat. Analizirali smo probleme koji se u tom smislu pojavljuju kod birača, dok se kod opozicije kao otežavajući momenat pojavljuje sujeta, nerealna vrednovanja sebe samog, nerasčišćeni odnosi iz prošlosti, strah da se ne bi ostvarile željene pozicije, trgovina

Da se vratimo na pozitivne primere s početka teksta: Jankovića i Jeremića. Kao politički misleće biće, svestan sam i vrlina i mana obojice. I pritom nisam nerealan. Pre nekoliko dana sam slušao predavanje Vuka Jeremića na Pravnom fakultetu. Prvi utisak mi je: autoritativno, stabilno, staloženo, argumentovano, s mnogo znanja. Ali, precizno omeđeno, bez iskakanja. I – lukavo. Jankovića, na žalost, nisam uspeo da čujem, jer je ranije njegova tribina na tom istom fakultetu – zabranjena.

Sima Avramović

Sima Avramović

 

Ključni akter u oba slučaja je dekan Pravnog fakulteta, Sima Avramović. Bio sam student PF u vreme kad su profesorske veličine tog fakulteta o S.A. govorile sa podsmehom i nipodaštavanjem, i plašim se da bi bilo kakva moja definicija te ličnosti bila unapred negativna. Da ostanemo samo na momentu njegovih političkih simpatija, koje su postale jasne onog momenta kada je aktuelnog premijera proglasio za maltene najboljeg studenta prava ikada. Avramović je, ujedno, i paradigma stava vlasti prema ljudima koji bi, eventualno, mogli da ugroze njen apsolutizam, ali i lakmus, koji bi valjalo da pokaže dominantne pozitivne osobine potencijalnih predsedničkih kandidata.

Dekan je, protivno logici i suštini samog fakulteta, zabranio tribinu ombudsmana Jankovića, očito nespremnog na kompromis, ali i nedovoljno politički lukavog.  Sve je stalo na mlakoj osudi u javnosti. Dekan je bio spreman da zabrani i tribinu Jeremića, ali je ovaj lukavo obećao da neće govoriti o unutrašnjoj politici, pa „Simica“ nije imao kud. Jeremić, fakat, ni reč nije rekao o unutrašnjoj politici, ali je „provukao“ da nema uspešne unutrašnje bez jake potpore spoljne politike; izbegao je i odgovor na pitanje hoće li se kandidovati na predsedničkim izborima – ali su dovoljno indikativne salve aplauza u prepunom amfiteatru 5 Pravnog fakulteta.

Vuk Jeremić

Vuk Jeremić

Doduše, obojica imaju po jedan veliki gaf u mojim očima. Janković, sa ovim skupljanjem potpisa „molitelja“ da se kandiduje; prilično sam siguran da to nije učinjeno bez njegovog znanja, jer bi u suprotnom bilo ljigavo podmetanje kukavičjeg jajeta, a ovako je samo „sondiranje“ moguće podrške i ostavljanje vremena za odustajanje. Jeremić, jer se, po meni neopravdano predugo, ne izjašnjava, iako se iz nekih – pravničkim jezikom rečeno – „konkludentnih radnji“ može zaključiti o njegovoj nameri.

I hajde da budemo otvoreni do kraja. Janković i Jeremić su, u ovom momentu, jedina dva kandidata, dovoljno zainteresovana i dovoljno interesantna prosečnom građaninu koji želi promene. Mislim da su prednosti jednog ujedno i mane drugog, i obrnuto, jer je Jeremićev adut diplomatija, u čemu je Janković „tanak“, a Jankovićev – pitanja običnog, „malog“ čoveka, čime se Jeremić do sad nikad ozbiljno nije bavio. I u tom je tajna što su građani zbunjeni i dobrim delom neodlučni, pa čak i podložni uticaju tabloida. Ja, u tom smislu, dajem blagu prednost Jeremiću, jer je nepovoljnost unutrašnje situacije konstanta dok god postoji aktuelna vlada, dok nam je u spoljnopolitičkom domenu, novoj polarizaciji i izazovima, sad potrebniji neko s iskustvom, vezama i ostvarenjima.

Saša Janković

Saša Janković

 

Predstojeća „bitka za Andrićev venac“, jasno je to i vladajućoj stranci i opoziciji, mnogo je više od takmičenja za jednu titulu koja, ni po ustavu, ni po dostignućima aktuelnog stanara nekadašnjeg kraljevskog dvora, nije ni prići premijerskoj. Opoziciono „osvajanje“ ovog objekta moglo bi da bude i ključni momenat u procesu detronisanja aktuelne natpolovične parlamentarne većine. Doduše, pre mi se čini da bi to „osvajanje“, ako do njega dođe, bilo učinak gnevnih građana, koje je nespretnost vladajuće većine, u sticaju s njenom preuočljivom sklonošću ka izvlačenju neumerene koristi iz aktuelne pozicije, dovelo do ruba egzistencije ili emigracije. I da bi se opozicione stranke samo „prišlepale“.

Jer, oni politički restlovi nekad vodećih, a sad opozicionih stranaka, čini mi se da nisu dovoljno svesni da, bez zajedničkog kandidata, ostaju tek oni jadni borci za 5% sa parlamentarnih izbora; to autistično hiperprecenjivanje sebe možda bi im bilo od koristi da su u prilici da pregovaraju o sastavljanju koalicione vlade, ali sada, kada i kod aktuelnoj vlasti najnenaklonjenijeg građanina samo izazivaju podsmeh – nikako. Baš zato bi odluku o zajedničkom kandidatu trebalo da prepuste običnim građanima, i što je najvažnije, da i stranke i građani pokažu suštinu parlamentarizma: na koga god da padne izbor, moraju svi da ga podrže – jer samo tako postoji šansa za uspeh.

 


Foto: sr.wikipedia.org, dostajebilo.rs, nspm.rs, srbijadanas.com, rs.sputniknews.com

 

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments Box
PODELI:

3 thoughts on “BITKA ZA PREDSEDNIKA Ili: između zdravog razuma i sujete, prilikom izbora zajedničkog predsedničkog kandidata

  1. Pročitah ovo pažljivo i sad gledano sa strane funkcionisanja države Predsednik ima funkciju da potvrdi zakone koje donosi Skupština i da učestvuje u diplomatiji na najvišem nivou. Znači mora da se slaže sa Skupštinom koja je nosilac zakonodavne vlasti, a čiji je izrastak Vlada. A opet Skupština nam je kaljuga pa nikako ne bi smeo da liči na nju. Bilo bi sjajno kad bi nam predsednik bio izvanredno obrazovan, ali narodski jednostavan. Moralno snažan, ali gimnastičarski fleksibilan. Visoko inteligentan, a da ume da deluje glupavo jer nikako ne bi valjalo da pored njega neko ko će naslediti marmuna obongu deluje kao debil. Predsednik mora da reprezentuje naše nacionalne kvalitete, da je visok lep i zgodan, a da nije pederaš ko maneken nego onako džukela da bude malo, ko Zmaj od Šipova. Naravno treba da govori mnogo stranih jezika, a da u obraćanju zvuči kao Šumadinac s Južnu prugi, pa da peva ko Valjevac, a razvlači Laloš, a kad se opusti Đe me nađe, Sa korita Ivanova. E sad taj izvanredni materijal nikako ne bi smeo da bude dete UDBE sa problematičnom ličnom i porodičnom istorijom kako ne bi mogli njime da manipulišu pritiscima, ali bi izvanredno bilo da bude dete UDBE jer nekad treba obuzdati svojeglavost, a to je najlakše pritiskom. Pa onda mora biti prozapadno proistočan sa snažnim nesvrstanim karakterom. Mora biti svestan da nam je zemlja okružena NATO, ali da su nas NATO bombardovali u 3 rata i da su još naplatili sva ta razaranja od našeg zlata koje je izvađeno iz Bora. Ali treba da bude svestan i da su nas oslobodili braća Rusi koji su nam, doduše, pritom na vlast doveli onog Kominterninog agenta Poljaka nepriznatog brata Rajhsmaršala, koji je nacionalizovao, streljao i po logorima mučio milion Srba posle odlaska Švaba, ali nikad bolje nismo živeli nego pod njegovom vlašću. E sad uzimajući sve u obzir naš predsednik mora biti realista koji zna da u državi imamo mnogo Muslimana i muslimana kojima je Erdogan i otac i majka i da su Arapi bogati i raspoloženi da investiraju svoj novac u Evropi, a da pritom nikad ne zaboravi da smo robovali pod Turcima 500 godina i da će za 50 godina nafte nestati a ostaće Arapi. Pa pošto nas do sad braća Kinezi nikad nisu ni tlačili ni izdali neophodno je da bude veliki prijatelj Kine i da joj utrapi taj Bor iz koga se u vreme Kralja i Tita vadilo to zlato jer zaboga ko će da se bakće sa svim ostalim bakrom kad izdvoji zlato. Predsednik treba da nam obezbedi Južni tok pa brzu prugu do Soluna, pa kanal Rajna Majna Morava Vardar. I naravno iako je republikanac Predsednik mora biti rojalista, demokrata sa snažnom crtom despotizma. I to sve kad sagledaš dragi moj predsednik će da đipa u kolu tri desno, tri u mestu, tri levo. Na kraju nigde neće stići jer mi nemamo u sebi tu odluku. I ko god bude samo će ispod njega ostati utabana ledina na kakvoj je đipao i onaj pre njega.

    Da završim niti bih podržala Sunđer Boba niti mi se uopšte upotrebljivim čini čovek koji već godinama palamudi o pravima pedera i jednakosti pred zakonom muftije i mufljuza, a nema čak ni onaj autoritet da izvrši pritisak preko štampe kao Šabić na ridže.

    E sad konkretno riba smrdi od glave ali se čisti od repa. Predsednik koji hoće nešto da uradi pre svega treba da ne računa da će biti zapamćen u istorili nego da izvrši pritisak na unutrašnju vlast ka donošenju izmena zakona koji će omogućiti da krivična dela privrednog kriminala, ekonomskog terorizma ne zastarevaju nikad. Ali to se naravno neće dopasti neoliberalnoj finansiskoj oligarhiji koja poreze plaća u Holandiji ili gde god. Drugo da ima dobar odnos sa medijima jer mediji (treba da) kreiraju prostor da se taj predsednik čuje i kao takav vrši javnu funkciju svojim autoritetom, a ako načepi oligarhiju drndaće ga liberalni gazde medija koji uopšte nisu liberalni kad dođe do prava koja su oteli drugima. Treće treba da optira da se uvede direktna izbornost za određene pozicije kao što su gradonačelnici i predsednici opština, državni tužilac i sudije na svim nivoima i da čvrsto stoji pri tome kako se ne bi sve završilo sa sledećom vladom koja će to ukinuti. I sve to u uslovima gde treba još prelomiti pitanje Kosova i Srpske i paketa EU-NATO.

    1. Ovo deluje kao lep profil kandidata za koga bi neko glasao. Imate li, na primer, neko konkretno ime, koje se uklapa u zadati okvir? Bilo bi interesanto znati.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *