БИТКА ЗА ПРЕДСЕДНИКА Или: између здравог разума и сујете, приликом избора заједничког председничког кандидата

 

Први знак да је Србија стабилна и срећна земља, био би да су кандидати на председничким изборима људи попут Вука Јеремића и Саше Јанковића, а не људи попут Томислава Николића и Војислава Шешеља, на пример. Био би то први конкретан показатељ да је Србија кренула напред, да је раскрстила с контроверзном прошлошћу, и да се уместо политичке демагогије, шарлатанства, ријалитија и дилетантизма, протежирају знање, интегритет, политичка способност и образовање.

Јеремића и Јанковића сам узео за пример, као људе који се у неким круговима, па и јасније и гласније од тога, помињу као „жељени“ кандидати за тренутно нимало угледну, а у будућности веома битну, фотељу на Андрићевом венцу. Сумњам да би Бошко Обрадовић, нпр, био прихватљиви кандидат за већину грађана, па и странака, док би неко Борису г. Тадићу морао отворено да поквари шминку спочитавањем да је поодавно на сметлишту политичке историје.

Политичка сцена у Србији претворена је у ријалити; не само она, цела Србија је већ пуну деценију, тек најобичнији ријалити: забава гладних, морално и ментално утучених милиона, у којој најлошији део нације, притом мањина, користи политичку сцену за брзо, безобзирно и безобразно остварење личне користи. У таквој ситуацији, већина, која на својој грбачи осећа пуну неправду такве „поделе рада и заслуга“, али је истовремено несхватљиво утучена и непредузимљива до депресивног прихватања шта год јој се сервира, има потребу да своја „очекивања“ веже за неку јаку, угледну, а некомпромитовану личност. Дакле, не демагога препуног празних прича и лажних обећања и не самозаљубљеног егоцентрика, већ личност од реалног, опипљивог ауторитета.

Маријан Ристичевић

Маријан Ристичевић

 

Мука са стањем у Србији није да таквих личности нема. Има их, итекако, али је проблем што оне најчешће не желе да се каљају у политичкој блатуштини, у којој таблоиди – и директном или индиректном власништву овог најлошијег дела нације – уништавају животе сваком ко се усуди да стане на пут људском и моралном отпаду. Не морамо да идемо даље, него да погледамо кампању у коју су таблоиди ушли само на назнаку могућности да се Јанковић и /или Јеремић кандидују. Вештина денунцијације, коју је Стаљинова клика довела до савршенства, је карактерна особина свих који се данас у Србији активно баве политиком, и левих, и десних. Без блама ће говорити о нечијем деди, иако нема активног политичара у Србији којима деде нису биле партизани, четници, недићевци или љотићевци. А богами, многима су се и бабе бавиле најстаријим занатом… Све то им не смета да управо те ствари „прикаче“ ономе ко узбурка мочвару у којој се осећају као водoземци.

Мука су и нереална очекивања бирача, који из хроничне депресије, по мени необјашњиво лако, прелазе у еуфорију, чим их „поткупи“ демагогија, најчешће одглумљен или психотични ауторитет и лака, али нереална, обећања. Разумем да је томе допринело деценијско убијање „центра за политику у мозгу“, оне суштинске карактеристике сваког „хомополитикуса“, али… То „али“, у ствари, представља битну разлику између резоновања у стилу „нећу да гласам за новог, он тек треба да краде, док се овај стари накрао па ће више остајати народу“ и „ако тражим мане, наћи ћу их свакако; моје опредељење засновано је на броју и врсти пронађених квалитета„.

Није, дакле, поента у томе да се тражи „идеалан“ кандидат, као што није поента ни у „најмање лошем“. Поента је да се тражи онај иза ког стоје дела, а не речи; који разуме односе у данашњем свету и у стању је одговори на дипломатске изазове; који је свестан глиба у коме се налази српска држава, економија и друштво, има план за излазак, не боји се болних резова, а сопственим кредибилитетом може да оствари подршку – па, што да не, и сарадњу – доминантног дела нације.

Хаос у Скупштини

Хаос у Скупштини

 

Ми данас имамо ситуацију да су све активне политичке странке у Србији компромитоване и контаминиране. Кроз домино ефекат, жртве тога у старту постају и нове странке: оне, приде, тешко могу да се пробију кроз барикаде интересног комплота, који, без обзира на споља видљиве сукобе, суштински постоји између странака власти и опозиције, које год странке чиниле ту власт и опозицију. Оно шта је данас додатна отежавајућа околност за актуелну опозицију је чињеница да је толико слаба и маргинализована, да је и њој за било какав успех потребан јак кандидат, као неки појас за спасавање. Односно, опозиција је толико компромитована и уситњена, да већи део тог слободномислећег бирачког тела, склоног кандидату за председника каквог сам описао, и нема у политичком спектру партијску опцију која би дала и кандидата за парламент. Мислим да је то јасно када се погледа било који пренос из садашњег сазива Скупштине, који се у суштинским елементима не разликује од било које епизоде „Парова“ или „Фарме“, на пример.

Опозицији је, дакле, баш као и обичном бирачу коју не жели или не може да побегне из Србије, животно потребан један, јак, некомпромитован и компетентан кандидат. Анализирали смо проблеме који се у том смислу појављују код бирача, док се код опозиције као отежавајући моменат појављује сујета, нереална вредновања себе самог, нерасчишћени односи из прошлости, страх да се не би оствариле жељене позиције, трговина

Да се вратимо на позитивне примере с почетка текста: Јанковића и Јеремића. Као политички мислеће биће, свестан сам и врлина и мана обојице. И притом нисам нереалан. Пре неколико дана сам слушао предавање Вука Јеремића на Правном факултету. Први утисак ми је: ауторитативно, стабилно, сталожено, аргументовано, с много знања. Али, прецизно омеђено, без искакања. И – лукаво. Јанковића, на жалост, нисам успео да чујем, јер је раније његова трибина на том истом факултету – забрањена.

Сима Аврамовић

Сима Аврамовић

 

Кључни актер у оба случаја је декан Правног факултета, Сима Аврамовић. Био сам студент ПФ у време кад су професорске величине тог факултета о С.А. говориле са подсмехом и ниподаштавањем, и плашим се да би било каква моја дефиниција те личности била унапред негативна. Да останемо само на моменту његових политичких симпатија, које су постале јасне оног момента када је актуелног премијера прогласио за малтене најбољег студента права икада. Аврамовић је, уједно, и парадигма става власти према људима који би, евентуално, могли да угрозе њен апсолутизам, али и лакмус, који би ваљало да покаже доминантне позитивне особине потенцијалних председничких кандидата.

Декан је, противно логици и суштини самог факултета, забранио трибину омбудсмана Јанковића, очито неспремног на компромис, али и недовољно политички лукавог.  Све је стало на млакој осуди у јавности. Декан је био спреман да забрани и трибину Јеремића, али је овај лукаво обећао да неће говорити о унутрашњој политици, па „Симица“ није имао куд. Јеремић, факат, ни реч није рекао о унутрашњој политици, али је „провукао“ да нема успешне унутрашње без јаке потпоре спољне политике; избегао је и одговор на питање хоће ли се кандидовати на председничким изборима – али су довољно индикативне салве аплауза у препуном амфитеатру 5 Правног факултета.

Вук Јеремић

Вук Јеремић

Додуше, обојица имају по један велики гаф у мојим очима. Јанковић, са овим скупљањем потписа „молитеља“ да се кандидује; прилично сам сигуран да то није учињено без његовог знања, јер би у супротном било љигаво подметање кукавичјег јајета, а овако је само „сондирање“ могуће подршке и остављање времена за одустајање. Јеремић, јер се, по мени неоправдано предуго, не изјашњава, иако се из неких – правничким језиком речено – „конклудентних радњи“ може закључити о његовој намери.

И хајде да будемо отворени до краја. Јанковић и Јеремић су, у овом моменту, једина два кандидата, довољно заинтересована и довољно интересантна просечном грађанину који жели промене. Мислим да су предности једног уједно и мане другог, и обрнуто, јер је Јеремићев адут дипломатија, у чему је Јанковић „танак“, а Јанковићев – питања обичног, „малог“ човека, чиме се Јеремић до сад никад озбиљно није бавио. И у том је тајна што су грађани збуњени и добрим делом неодлучни, па чак и подложни утицају таблоида. Ја, у том смислу, дајем благу предност Јеремићу, јер је неповољност унутрашње ситуације константа док год постоји актуелна влада, док нам је у спољнополитичком домену, новој поларизацији и изазовима, сад потребнији неко с искуством, везама и остварењима.

Саша Јанковић

Саша Јанковић

 

Предстојећа „битка за Андрићев венац“, јасно је то и владајућој странци и опозицији, много је више од такмичења за једну титулу која, ни по уставу, ни по достигнућима актуелног станара некадашњег краљевског двора, није ни прићи премијерској. Опозиционо „освајање“ овог објекта могло би да буде и кључни моменат у процесу детронисања актуелне натполовичне парламентарне већине. Додуше, пре ми се чини да би то „освајање“, ако до њега дође, било учинак гневних грађана, које је неспретност владајуће већине, у стицају с њеном преуочљивом склоношћу ка извлачењу неумерене користи из актуелне позиције, довело до руба егзистенције или емиграције. И да би се опозиционе странке само „пришлепале“.

Јер, они политички рестлови некад водећих, а сад опозиционих странака, чини ми се да нису довољно свесни да, без заједничког кандидата, остају тек они јадни борци за 5% са парламентарних избора; то аутистично хиперпрецењивање себе можда би им било од користи да су у прилици да преговарају о састављању коалиционе владе, али сада, када и код актуелној власти најненаклоњенијег грађанина само изазивају подсмех – никако. Баш зато би одлуку о заједничком кандидату требало да препусте обичним грађанима, и што је најважније, да и странке и грађани покажу суштину парламентаризма: на кога год да падне избор, морају сви да га подрже – јер само тако постоји шанса за успех.

 


Фото: sr.wikipedia.org, dostajebilo.rs, nspm.rs, srbijadanas.com, rs.sputniknews.com

 

Save

Save

Save

Save

Save

Save

ПОДЕЛИ:

3 thoughts on “БИТКА ЗА ПРЕДСЕДНИКА Или: између здравог разума и сујете, приликом избора заједничког председничког кандидата

  1. Pročitah ovo pažljivo i sad gledano sa strane funkcionisanja države Predsednik ima funkciju da potvrdi zakone koje donosi Skupština i da učestvuje u diplomatiji na najvišem nivou. Znači mora da se slaže sa Skupštinom koja je nosilac zakonodavne vlasti, a čiji je izrastak Vlada. A opet Skupština nam je kaljuga pa nikako ne bi smeo da liči na nju. Bilo bi sjajno kad bi nam predsednik bio izvanredno obrazovan, ali narodski jednostavan. Moralno snažan, ali gimnastičarski fleksibilan. Visoko inteligentan, a da ume da deluje glupavo jer nikako ne bi valjalo da pored njega neko ko će naslediti marmuna obongu deluje kao debil. Predsednik mora da reprezentuje naše nacionalne kvalitete, da je visok lep i zgodan, a da nije pederaš ko maneken nego onako džukela da bude malo, ko Zmaj od Šipova. Naravno treba da govori mnogo stranih jezika, a da u obraćanju zvuči kao Šumadinac s Južnu prugi, pa da peva ko Valjevac, a razvlači Laloš, a kad se opusti Đe me nađe, Sa korita Ivanova. E sad taj izvanredni materijal nikako ne bi smeo da bude dete UDBE sa problematičnom ličnom i porodičnom istorijom kako ne bi mogli njime da manipulišu pritiscima, ali bi izvanredno bilo da bude dete UDBE jer nekad treba obuzdati svojeglavost, a to je najlakše pritiskom. Pa onda mora biti prozapadno proistočan sa snažnim nesvrstanim karakterom. Mora biti svestan da nam je zemlja okružena NATO, ali da su nas NATO bombardovali u 3 rata i da su još naplatili sva ta razaranja od našeg zlata koje je izvađeno iz Bora. Ali treba da bude svestan i da su nas oslobodili braća Rusi koji su nam, doduše, pritom na vlast doveli onog Kominterninog agenta Poljaka nepriznatog brata Rajhsmaršala, koji je nacionalizovao, streljao i po logorima mučio milion Srba posle odlaska Švaba, ali nikad bolje nismo živeli nego pod njegovom vlašću. E sad uzimajući sve u obzir naš predsednik mora biti realista koji zna da u državi imamo mnogo Muslimana i muslimana kojima je Erdogan i otac i majka i da su Arapi bogati i raspoloženi da investiraju svoj novac u Evropi, a da pritom nikad ne zaboravi da smo robovali pod Turcima 500 godina i da će za 50 godina nafte nestati a ostaće Arapi. Pa pošto nas do sad braća Kinezi nikad nisu ni tlačili ni izdali neophodno je da bude veliki prijatelj Kine i da joj utrapi taj Bor iz koga se u vreme Kralja i Tita vadilo to zlato jer zaboga ko će da se bakće sa svim ostalim bakrom kad izdvoji zlato. Predsednik treba da nam obezbedi Južni tok pa brzu prugu do Soluna, pa kanal Rajna Majna Morava Vardar. I naravno iako je republikanac Predsednik mora biti rojalista, demokrata sa snažnom crtom despotizma. I to sve kad sagledaš dragi moj predsednik će da đipa u kolu tri desno, tri u mestu, tri levo. Na kraju nigde neće stići jer mi nemamo u sebi tu odluku. I ko god bude samo će ispod njega ostati utabana ledina na kakvoj je đipao i onaj pre njega.

    Da završim niti bih podržala Sunđer Boba niti mi se uopšte upotrebljivim čini čovek koji već godinama palamudi o pravima pedera i jednakosti pred zakonom muftije i mufljuza, a nema čak ni onaj autoritet da izvrši pritisak preko štampe kao Šabić na ridže.

    E sad konkretno riba smrdi od glave ali se čisti od repa. Predsednik koji hoće nešto da uradi pre svega treba da ne računa da će biti zapamćen u istorili nego da izvrši pritisak na unutrašnju vlast ka donošenju izmena zakona koji će omogućiti da krivična dela privrednog kriminala, ekonomskog terorizma ne zastarevaju nikad. Ali to se naravno neće dopasti neoliberalnoj finansiskoj oligarhiji koja poreze plaća u Holandiji ili gde god. Drugo da ima dobar odnos sa medijima jer mediji (treba da) kreiraju prostor da se taj predsednik čuje i kao takav vrši javnu funkciju svojim autoritetom, a ako načepi oligarhiju drndaće ga liberalni gazde medija koji uopšte nisu liberalni kad dođe do prava koja su oteli drugima. Treće treba da optira da se uvede direktna izbornost za određene pozicije kao što su gradonačelnici i predsednici opština, državni tužilac i sudije na svim nivoima i da čvrsto stoji pri tome kako se ne bi sve završilo sa sledećom vladom koja će to ukinuti. I sve to u uslovima gde treba još prelomiti pitanje Kosova i Srpske i paketa EU-NATO.

    1. Ово делује као леп профил кандидата за кога би неко гласао. Имате ли, на пример, неко конкретно име, које се уклапа у задати оквир? Било би интересанто знати.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *