BORIS TADIĆ – DIJAGNOZA JEDNE PATOLOGIJE

Koliko je govana spreman da pojede, i šta je sve sposoban da uništi Boris Tadić, samo da bi imao malo vlasti, malo tapšanja po ramenu, malo „važnosti“ i da se malo pita za nešto?Koliko je Boris Tadić spreman da se nisko spusti – od felacije, do ljubljenja stopala – da bi izmirio nepomirljivo, spojio nespojivo, izbrisao očigledno… da bi mogao nesmetano da iznosi svoje „vizije“ i „mišljenja“, do kojih, najčešće, nije stalo nikom živom, pa ni onim kravama koje je mazio?

Taj patološki egocentrik, bolesni politički egzibicionista, uništio je sve čega se dohvatio, sve što je mogao da uništi, i iako je više puta bačen u blato – i na predsedničkim, i na stranačkim izborima – odbio je da se povuče iz političkog života dok još ima zenu autoriteta kao bivši predsednik Republike. To nagoni na uverenje da postoji ozbiljna dijagnoza u slučaju  Boris Tadić, ali da je, na žalost, lečenje umesto u specijalizovanoj ustanovi, sprovedeno u javnom životu Srbije.

Boris Tadić je direktni i najveći krivac za sve što se u Srbiji dešava poslednjih 8 godina: upravo zbog bolesne opsesije da ima vlast i da se za sve pita. Teško je reći koje je zlo prvo učinio, jer svako koje je činio, vodilo je drugom, i krug se tako zatvarao, čineći perpetuum mobile ljudskog i političkog besčašća.

Dok je bio na čelu Srbije, mešajući se, nezvano i neustavno, u sve – postigao je najveće zaduženje Srbije od „demokratskih promena“ naovamo.  Ni od kakvih marifetluka, računajući i puštanje na slobodu u drugoj državi za dvostruko ubistvo osuđenog ubice, koji je usto u bekstvu – nije se ustručavao, samo zarad izbornih poena i političkog rejtinga. Za to vreme Srbija je urušavana, postajući žrtva masovne tajkunizacije – ljudi koji su bili članovi ili u bliskoj vezi sa njegovom strankom (ili bolje rečeno njegovom interesnom grupom u stranci) bogatili su se brzo i drsko, na neverovatne, po pravilu nelegalne načine. Dok je većina stanovništva rapidno osiromašivala. To je njegovo prvo ubijanje demokratske ideje i šanse u Srbiji.

Dok je bio na čelu Demokratske stranke, od luče višestranačja napravio je kompromitovanu, korumpiranu organizaciju, iz koje su bežali oni obični, normalni ljudi, odani demokratskoj ideji, iskreni borci za demokratizaciju Srbije. DS se posle Tadićevog valjanja u katranu i perju, dvaput, posle čega bi se svako normalan povukao u duboku ilegalu bar deset godina, da se sve zaboravi – konačno raspala na „tri polovine“. Bezvredne, bezuticajne, slabašne strančice, koje sad služe samo kao ukras u iluziji višestranačja. Njegova je direktna „zasluga“ i čovek koji se sad nalazi na čelu bednog ostatka DS, a koji mu je, opet, iz ličnih motiva i razloga, „pomogao“ da se dogodi šta se dogodilo. Tadić bi komotno mogao da parafrazira Mesićevu istorijsku izjavu: „Posao sam obavio, Demokratske stranke više nema„. To je drugo ubijanje demokratske ideje i šanse u Srbiji. 

Sledeće Tadićevo ubijanje demokratske ideje i šanse u Srbiji je davanje „veštačkog disanja“ strankama koje su Srbiju vodile do 2000. godine, na čelu sa Socijalističkom partijom Srbije. Direktno je, iz najnižih pobuda i koristoljublja, politički vaskrsao ljude – ili „ljude“ – kojima je trebalo suditi, za zločine protiv sopstvenog naroda i države, i nekih drugih naroda. Umesto toga, dao im je svojevrsnu amnestiju, kroz demagošku formu „istorijskog pomirenja“, izjednačivši one koji su se borili za bolju Srbiju, sa onima koji predstavljaju jedno od najvećih zala Srbije. Tako je od kandidata za robijaše dobio političke ucenjivače, koji su više nego dobro iskoristili „drugu šansu“ presvukavši se u najveće borce za narodni, nacionalni i državni interes.

Njegovo naredno, a siguran sam ne i poslednje, ubijanje demokratske ideje i šanse u Srbiji, je njegov „politički vaskrs“ u formi nekakve stranke „otpadnika“ od matične DS. Najpre osnivanjem, a potom i „delovanjem“ te organizacije, konačno je i nepovratno dokazao i svoj ljudski i politički „karakter“ i „moral“, kao i razloge postojanja NDS. A to je – davanje iluzije demokratičnosti jednopartijskoj vlasti i iluzije legitimiteta istomislećoj Srbiji samo interesno razdvojenoj u par stranaka.

Boris Tadić se tako upisao na visoko mesto istorije besčašća i nemorala u Srbiji. 

Facebook Comments Box
PODELI:

5 thoughts on “BORIS TADIĆ – DIJAGNOZA JEDNE PATOLOGIJE”

  1. Najtuznije od svega sto su ljudi opet glasali za njega iako nas je njegova vladavina dovela do ovako strasno teskog stanja u zemlji. Doticni politicar najblaze rezeno je jedna velika lopovcina a sad hoce da se ugura u vlast sa onima koje je godinama prozivao i pljuvao nadaci se da ce opet biti deo vlasti da se nakrade jos malo ako mu to gospodin Vucic dozvoli.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *