Некад су, ако се сећате, Будву звали „Лесковац на мору„. А онда су Златибор прозвали – „Будва на планини„.
Лесковац је, вероватно, био употребљен погрдно, као синоним за „парадajз туризам“, варијанту пљескавица на сваком кораку и бучне вашарске атмосфере. Ако ћемо реално, нису много у тим поређењима људи погрешили тада, а богами, ствари се ни данас нису измениле у односу на „некад“. Ни у случају Будве, ни у случају Златибора. Такав је, бар, мој утисак, после неких шест-седам година апсолутне апстиненције и од Будве, и од Златибора.
Ако гледамо географски, по природној лепоти, здравственим благодетима, положају – Златибор је прави мали рај на земљи. Као, уосталом, и Будва. За Лесковац не знам, нисам био.
Гради, зидај, можда се и купац нађе
Али, као што Будва сада на све личи осим на „понос црногорског туризма„, тако се и Златибор претворио у све друго осим у – „понос српског туризма„. Дивља градња – дивља, чак и ако има „дозволу надлежног органа“ – по систему „где год стигнеш ту зграду посади“, претворила је Златибор у насеобину пренатрпану грађевинским машинама, зградуринама чија архитектура „вришти“ колико јој ту места нема, силним становима и апартманима за продају, гомилама вашарских тезги и монтажних занимација за децу, али и разроварених, неуредних улица, поиспадалих плоча и коцки „калдрме“. И последњи делови питомине, породичних и мањих стамбених кућа ушушканих међ дрвећем, падају под налетом бетон-метал-стакло вишеспратног фенсераја. И подивљалих локалних возача у брзим бесним аутима, купљеним – погађате – од пара које су им туристи оставили.
Имам утисак да је понуда апартмана за купити на Златибору толика, да драстично превазилази куповну моћ и интересовање домаћег живља Србије. Колико сам схватио, оно становништва Црне Горе и Републике Српске, што је имало пара за такву „авантуру“, већ је купило објекат на Златибору, па је и ту маса за нове купце исцрпљена. Пошто сумњам да из „правог иностранства“ баш хрле да купују некретнину у некој неуређеној, полудивљој балканској вукојебини (будимо реални: ми волимо Златибор; Европљани имају баш напреднаведено мишљење) уопште нисам сигуран да је брутално уништавање преосталих шума, падина и ливада исплативо и економски и логички.
Крчење шума, зарад градње
Све је постало један велики забавни парк и вашар, тезге, дечије игралице, прострти ћебићи и хоклице са „дивљом“ понудом (у ниском старту за бегање пред инспекцијом, коју ја, додуше, никад не видех у акцији)… Са друге стране су „свемирски“ кафићи и ресторани, у које те је срамота да уђеш „као да си на одмору“, у тренерци рецимо… мада, реално, како су неки дизајнирани, више личе на погребни завод, па не бих ни улазио, због урока.
Ја л је кафић, јал погребни завод? Дизајнерско чудо, свакако!
Изгубио се планински стил, нема нигде примеса традиционалне архитектуре, која не би одскакала од околине. Видим, расту зградурине и подно Обудовице, где је била фантастична падина за санкање и скијање… мада, истини за вољу, управо те зградурине можда и најпристојније изгледају од све новоградње.
Тек ће да буде, али још и пристојно делује, шта се све прави
Обашка, што сасвим перверзно изгледа, када супер-фенси-метал-стакло објекат излази на баруштину насталу због разваљеног асфалта, која те, опет, када је прескочиш, води директно у неку блатуштину. Усред центра. Наравно, има ту и сасвим уредних делова асфалта, којима реално може да се прође, али у многима тек у колони по један и без мимоилажења, избегавајући тезге, ако смо довољно вешти да не угазимо у „нагазно-размазну мину„, балегу или кереће говно.
И уместо „бисера српског туризма“; све то шаље много другачију поруку: „Ту смо да вам узмемо паре, за нешто шта је само лепо упаковано„. Зашто тако? Цене су пренадуване. Цене свега. Пола угоститељских објеката у самом центру не прима картице. Понуда пића код већине сведена је на „фенси“ избор: на пример, точено полулитарско пиво тешко ћете наћи, јер није фенси као флашица 0,33. Цене хране разликују се по 30% за исту ствар на само неколико десетина или стотина метара удаљености. Да изузмемо хотеле: неколико њих у које сам одлазио на Златибору држе до реномеа, и овде их нећу рекламирати. Али, ако анализирамо „приватне газде„, имаћете луксузан апартмански смештај у коме, рецимо, газда неће пуштати грејање током већег дела дана ако му објекат није пун. Да, могуће је и то, иако је на Златибору „увек сезона“:
Када се човек мало склони из тог урбанистичког хаоса, може заиста да ужива у прелепој природи и свему ономе шта Златибор заиста има да понуди. Има у нешто даљој околини Краљевих вода приватних домаћинстава, која ће вас угостити у духу старе српске гостољубивости, за кудикамо мање пара. Али, штета је, заиста, што је небригом, алавошћу, бахатошћу – Златибор од бисера природе претворен у вашар таштине.