Размишљања о животу и свему ономе шта га чини
Нека јој неко каже да ми недостаје. Нека јој неко јави да су ми дани сиви, тмурни, зимовити, расејани. Нека и помисли да је лажу, али, нека јој кажу, да су ми прсти тежи од олова, а глас покидан од вина и фантомских болова срца које ми је заледила. Нека јој, забога, неко успут Прочитајте још…
Када бих те срео, када бих те само срео… Негде, на улици, саму, замишљену, и – знам – несрећну… Када бих те срео, такву, и – знам – и даље лепу, после толико времена без речи бих те загрлио, стиснуо чврсто да те опет не бих изгубио – и љубио. Када бих те, само, Прочитајте још…
И данас ми недостајеш. Кад ме засврбе ране на души. Кад ме заголица влас косе на јастуку. Кад ми се згрчи желудац и појави жила лудара. И данас ми недостајеш. Када отварам боцу вина. Када у чаши намиришем и тебе, осим кабернеа. Када на „живели“ одговорим „уздравље“. И данас ми недостајеш, до ђавола, јер Прочитајте још…
Волим те. А не знам ни ко си, ни где си, ни да ли си, ни с ким си… Само знам да те волим. Наивно и искрено. Невино и перверзно. Детиње и зрело. И срце ми казује да си ту негде, и да ће те оно препознати, по кораку који ја никад видео нисам, Прочитајте још…
Кад лишће постане покров земљи, доћи ћеш мени, с флашом вина, да наздравимо оном што је могло бити. Истину ћемо пред собом крити уз гутљај вина, боли тишина. И наша срца, к’о винограде, прекриће жути заборав, тмина. Наздравићемо. Себи, јер платили смо цех. Чаша о чашу, тек овлаш осмех, по горкој души кап Прочитајте још…
Причао бих с тобом, сатима, уз вино. Без додира, сем очима. О свему. Причао бих с тобом, сатима… Тихо. Реч, по реч. И фалило би нам речи за све оно шта би требало рећи. И кад се чини да је недоречено… Гутљај, по гутљај. Чаша о чашу. Да отера зле духове. Сатима бих причао Прочитајте још…
Није то ништа, драга, шта моја сујета не може да реши. Да закопа довољно дубоко, да се више никад не сетим. Да окружи високим зидовима, који не дају ни поглед ни сећање на твоја бедра, на твоје усне, на твоје груди… Није то ништа, заиста, шта моја сујета не може да реши. Да Прочитајте још…
Волео сам је. Слободно и безгранично. Детиње спонтано, искрено, наивно. Потпуно. Волео сам је. Обрадовано и исчекујући. Сасвим опуштено, мазно, сталожено. До сржи. Волео сам је. И њене груди и њене мане. Стомачић, бедра, хистерију, пијанство. И очи. Te очи. Волео сам је. И кад одлази, и кад се враћа. Кад Прочитајте још…
Желим да чекам кишу с тобом. Да покиснемо заједно. Да се скроз мокри љубимо. Да подетињимо. Да се смејемо као заљубљени балавци. Да онда једно друго бришемо пешкирима. Да пијемо вино. * Желим да чекам снег с тобом. Да ходамо док нам се пахуље забијају у лице. Док нам се лед скупља по обрвама. Прочитајте још…
Да, остао сам те жељан. И чини ми се – век би ми био мало да снове досањам. Столеће је ништа за милион неостварених жеља. Ипак, плашим се јануара, кад ноћи бивају дуже од сна, а покрију их сећања. Тад, чини ми се, и трен ће бити предуг, и секунда као столеће, за само Прочитајте још…