ĆELE KULA I ĆELAVA SEĆANJA Kako umesto primera viteštva našoj deci ostavljamo primere izgovora

 

Istorijski odnosi Srba i Turaka, iz srpske perspektive danas, najčešće se opisuju kroz dve sintagme: da je Srbija provela 500 godina pod Turcima, i da su Turci kao neobuzdani, prljavi i nemarni krivi za sve loše šta se kao nasleđe dešava u Srbiji.

Obe teorije su zabluda.

Ako kao datum prestanka turske vlasti u Srbiji uzmemo godinu Berlinskog kongresa , 1878, kada je Srbija (uz Rumuniju i Crnu Goru) stekla nezavisnost i proširena za četiri okruga (niški, pirotski, toplički i vranjski) – koja god godina da se uzme kao godina početka turske vlasti (osim godine Kosovskog boja, 1389.), teško se napabirči tih „pet vekova“. A pošto 1389. Srbija nije pala pod tursku vlast (postala je vazal posle bitke, ali nije okupirana), već tek padom Smedereva i Despotovine u junu 1459, teško je govoriti i o četiri veka, jer direktne turske vlasti u Srbiji nije bilo već od Drugog srpskog ustanka, kad je uspostavljena autonomija, a Srbija postala kneževina, što je i potvrđeno hatišerifima iz 1830. i 1833. Dakle, klasično epsko preuveličavanje.

Druga zabluda je, po meni, samo izgovor za aljkavost, nemarnost, divljaštvo i nebrigu, a dokazi za to mogu se naći u načinu na koji Turska brine o istorijskom i kulturnom nasleđu (ne samo osmanskom!), na koji je čak brinula o nasleđu okupiranih zemalja, i kako izgledaju njihove razvijenije, turističke regije. Da, u ovom slučaju postoje i kontraargumenti i ja ću ih unapred prihvatiti, ali držim da to ne sme biti opravdanje, jer ako su Turci mogli da se promene u nečemu, možemo i mi. A nismo. Dakle, klasično lirsko opravdavanje.

Paralelno s opstankom i povremenim forsiranjem te dve zablude, ima i nekih stvari koje nikada nisu dovoljno ispitivane ili isticane. Najpre, genetska sličnost, odnosno, uticaj turskog bivstvovanja na ovim prostorima, na slovenski genetski kod. A onda, napori da se Srbija oslobodi i zlodela turskih okupatora, koja je utvrdila istorija i iza kojih su ostali tragovi. Tako su u senci ostala herojska dela i velike žrtve, ili, da budem još direktniji, u senci zabluda i mističnih verovanja ostali su divni primeri viteštva i junaštva, kao mnogo bolji putokaz našim potomcima od permanentnog traženja izgovora i opravdanja.

Većina turskih zlodela izvršena je, kao po pravilu, paralelno sa slabljenjem turske države i njene moći. Uz izuzetke, poput pohoda Sulejmanovog i osvajanja Beograda (koji tad nije bio srpski, već ugarski), kad su mađarski branioci pobijeni, srpski većinom preseljeni u Istanbul (Carigrad), a crkve pretvorene u džamije, na primer.

Početak kraja turske okupacije Srbije bio je Prvi srpski ustanak, 1804. Iako je devet godina kasnije okončan teškim porazom, ustanak je u stvari već „načetu“ Otomansku imperiju dovoljno uzdrmao, da je i sultanu bilo jasno da treba da spašava šta se spasiti može. Upravo period Prvog ustanka zapamćen je i dokumentovan po brojnim zlodelima.

Stevan Sinđelić

Stevan Sinđelić

 

Verovatno najveće zlodelo izvršeno je posle bitke na Čegru 31. maja 1809. godine. Čegar, inače, znači potkovica, stopalo, a brdo se nalazi kod sela Kamenica nadomak Niša. Svojim junaštvom tada istakao se resavski vojvoda Stevan Sinđelić. Kada su brojno mnogo jače turske snage prodrle u šanac, Sinđelić je pucao iz kubure u podzemni magacin baruta. U strašnoj eksploziji nastradali su svi srpski vojnici i mnogo Turaka.  Jedna nedovoljno istorijski utemeljena priča govori da je u tim momentima Sinđelić bio pod uticajem alkohola. Procenjuje se da je u bici na Čegru poginulo oko 6.000 Turaka i 4.000 Srba.

Uglavnom, da bi opravdao toliki gubitak svojih trupa, ali i opijen pobedom, niški Huršid-paša naredio je da se kože sa glava poginulih Srba oderu, napune slamom i pamukom i zatim pošalju u Istanbul (Carigrad).  Za svaku donetu glavu, Huršid-paša je poklanjao po 25 groša. Ujedno je naredio da se na istočnoj strani Niša u znak opomene sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju preostale lobanje poginulih vojnika, kako je zabeleženo, „tako da sredina kule bude jednostavna, od kamena i kreča, a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uziđaju spolja“.

Ćele kula. 952 lobanje srpskih branilaca Čegra

Ćele kula

 

U kulu su tako uzidane 952 lobanje poginulih ustanika, poslagane u 14 pravilnih redova, a u svakom redu, na svakom od četiri zida, nalazilo se po 17 lobanja. Prizor je bio strašan, ali očigledno nije dovoljno prepao Srbe, jer je posle samo četiri godine počeo nov ustanak. Uglavnom, vremenom je Ćele kula propadala, lobanje su krišom sahranjivane, neke su i kradene kao suveniri, neke stradale od vremena… tako da je sad preostalo samo 58 lobanja uključujući i Sinđelićevu, koja je izdvojena na poseban pijedastal.

Tako je Ćele kula postala ne samo znak turske osvete i surovosti, već i simbol želje za slobodom i nezavisnosti i žrtve koja je u to ime spremna da se položi.

Alfons de Lamartin, francuski putopisac je zapisao 1833. pri poseti Ćele kuli:

Nek Srbi sačuvaju ovaj spomenik!  On će naučiti njihovu decu koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su je cenu platili njihovi očevi.

Spomenik na Čegru

Spomenik na Čegru


Foto: wikipedia, srb.news-front.info

Facebook Comments
PODELI:

3 thoughts on “ĆELE KULA I ĆELAVA SEĆANJA Kako umesto primera viteštva našoj deci ostavljamo primere izgovora

  1. Vrlo često znaju da napišu jedna od značajnijih bitaka. Ipak je to najveća i najznačajnija bitka Prvog srpskog ustanka i ujedno jedna ogromna tragedija i stratište našeg naroda.

    Tragedija koja se iz gotovo rešene stvari, trijumfalne situacije po srpsku vojsku, koja je zaposela okolna brda iznad Niša sa 18.000 vojnika, pretvorila u debakl i pokazala svo prokletstvo srpske nesloge i sujete. Ali u isti mah iznedrila toliko mučenika, koji su svi, svako za sebe to bili, a prvi među jednakima Vojvoda Stevan Sinđelić.

    Mnoge stvari ljudi ne znaju o ovom najvećem stratištu u okolini Niša. Ne znaju da je utvrđenje Vojvoda Stevan Sinđelić sa oko 3000 svojih saboraca izgradio u obliku potkovice, u tri nivoa, šančevi su bili široki 4m a duboki 2m, dok su grudobrani sa preprekama bili visoki oko 5m. Zato i današnji kompleks izgleda tako, u obliku potkovice, da bi nas podsetio na to.

    I dok su se pripremali za borbu, oklevali u donošenju odluka, jer su čekali izgleda večito očekivanu pomoć Rusa, i jer nisu mogli da se zadovolje da svi budu jednaki kad već ne mogu da trpe da neko drugi bude glavni, lažnim manevrima i primirjem koji je ponudio ustanicima Huršid paša – komandant niške Tvrđave koji je raspolagao sa 5000 vojnika, kupuje dovoljno vremena da mu iz Grčke, Vranja, Leskovca, sa Kosova i iz Albanije kao i iz Bugarske stigne ogromna pomoć u ljudstvu. Situacija se sada preokreće u korist Turaka. Tenzije rastu, Turci se pregrupišu – tunelima iz Tvrđave na Vinik, manevrišu iz pravca Bugarske preko Kalne i Bele Palanke, pojedini naši sujetni i zavađeni komandanti se razilaze ko mlade snaške, povlače i na cedilu ostavljaju Vojvodu Sinđelića koji je ostao u svom utvrđenju sa svojim vojnicima, koji iako oslobođeni zakletve od strane Stveana Sinđelića, „Svi za jednog, jedan za sve“ nisu napustili rov, NIJEDAN.

    I da ne dužim više svi znamo kako se i šta odigralo, kako su Turci prvo morali da svojim leševima napune rovove i šančeve oko utvrđenja, da bi tek posle bitke ne grudi u grudi, već posle bitke zubima, jer je tolika sila vojske bila da oružjem nisu mogli ni da se koriste, došli do ustanika i probali da ih savladaju! Probali jer im to nije nikada uspelo! Opet ih je u tome sprečio i osujetio niko drugi do Vojvoda Stevan Sinđelić!

    Kad dođete prema spomeniku sa desne strane stoje dva jasena, kad minete tuda, zastanite. Naklonite se njima, a klanjajući se njima, klanjate se div junacima Vojvode Stevana Siđelića i njemu lično. Tu gde su jasenovi, tu je bila čuvena barutana, koju je digao u vazduh probijajući se kroz neprijateljsku silu lično Stevan Sinđelić. U vazduh je digao sve i svoje saborce i Turke. Samo je saborce i sebe poslao u večnost i tamo će biti sve dokle nas ima i na ovaj i ovakav način ih se sećamo.

    Odsečene glave takođe imaju svoju tragičnu priču. Nije samo tragedija što su odsečene. Još veća tragedija je što su te glave drali i skidali im skalp izjedna preživeli i zarobljeni Srbi, razne zanatlije, kožari,… A u Ćele kulu je uzidano 952 lobanje u 14 redova po 17 glava na sve 4 strane. Za zadnji red je nedostajalo oko 30 glava i kada su majstori upitali pašu šta da rade on je naredio da se odseku glave zarobljenih Srba i tako popune redovi. Na vrhu je uzidana Sinđelićeva glava. A sve kožine, napunjene slamom na kamilama su poslate u Tursku.

    Pretpostavlja se da je ideja za zidanje Ćele kule nastala 407 godina pre Čegarske bitke, kada su se Turci kod Angore sukobili sa Mongolima. U toj bitci učestvovao je i naš knez Stefan Lazarević a na strani Turske. Zbog velikog broja izginulih mongolskih vojnika Tamerlan njihov vođa naredio je da se od 35.000 izginulih turskih vojnika odseku glave i sazida piramida kod današnje Ankare.

    Za sada toliko, a biće još detalja. I o jednoj ženi koja je zbog ljubavi prema svom dragom došla zajedno sa ustanicima na brda iznad Niša, o tome kako je izgubila i plod njihove ljubavi, o odrazu lika vojvode Stevana Sinđelića na zalasku sunca u steni iznad Kamenice, dve šaljive anegdote o tome kako su stradali Sinđelić i njegovi junaci,…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *