Блажо Бошковић (1860. – 1912.). Знаменити црногорски јунак, ђенерал (бригадир) и судија. Један од најпознатијих изданака бјелопавлићког братства Бошковића, из Орје Луке код Даниловграда. Од доброга семена: син је старог сенатора Баја Бошковића (1835. – 1876.), такође бригадира, хероја из битке на Вучјем долу, једног од најбољих познаваоца обичајног права у Црној Гори, опеваног у „Бјелопавлићком колу“ краља Николе.
Блажо Бајов био је и први судија врховног војног суда, управитељ никшићке области, члан Ратног савјета, народни посланик у скупштини Црне Горе у два мандата… Ипак, најпоноснији је био на своју каријеру војника, коју је започео као шеснаестогодишњак, раме уз раме с оцем, баш на Вучјем долу. Ту је и „зарадио“ своју златну Обилића медаљу. У складу с тим, ушао је и у причу и куриозитет, као човек који се потписивао – с 11 слова Б. А то је значило: „Блажо Бајов Бошковић Бригадир Бјелопавлићке Брдске Бригаде Бог Благослови Браћу Бјелопавлиће„.
Блажо је био у сродству с владајућом династијом Петровића, преко супруге, која је била сестра од стрица краљице Милене. Па ипак, и поред тог сродства, погибија ђенерала Бошковића спада у најконтроверзније моменте црногорске прошлости. Наиме, страдао је првог дана Првог балканског рата, уочи напада на Скадар. Како? То, званично, нико не зна. Преовлађује тврдња да је извршио самоубиство, љут и несрећан што је преиначена одлука Ратног савјета и уместо њега, за команданта Зетског одреда постављен престолонаследник Данило.
Војвода Божо Петровић, близак рођак краља Николе, био је први заговорник теорије „самоубиства“. По његовим речима, записаним негде око 1920. године, после састанка црногорског Ратног савјета, на коме је бригадир Блажо Бошковић постављен за команданта Зетског одреда, војвода је разговарао са Краљем и замерио му да није правилно урадио што ниједан од његових синова нема неки високи командни положај. Наводно је војвода Божо предложио Краљу да за команданта Зетског одреда постави престолонаследника Данила. Краљ се опирао, јер је бригадир Бошковић већ био именован, али је на војводино наваљивање попустио и преиначио одлуку Савјета.
Сутрадан је Краљ позвао Данила и саопштио му да треба да преузме команду Зетског одреда, а бригадир Бошковић да се врати на дужност команданта Друге дивизије. Данило, међутим, није одмах пошао за Подгорицу, него дан касније. Пошто је Блажо Бошковић већ примио дужност команданта одреда, ова измена га је озбиљно погодила. Он је отпутовао у штаб Друге дивизије пре Даниловог доласка у Подгорицу, и када га је овај касније позвао у свој штаб, није хтео да дође. А када је после свега тога пропао план о благовременом обухвату Дечића, Бошковић то наводно није могао да поднесе и извршио је самоубиство.
Колико је Бошковић био посвећен заузимању старе црногорске престонице, најбоље говоре ове његове речи:
„Осим Бога и Краља мојега ја до Скадра немам старијега“.
Многи, међутим, оспоравају овај сценарио. Постоје подаци да су се Бошковић и млађи Николин син, принц Петар, нешто свађали око команде, и неки ће у Петровој сујети видети „наређење“ младога принца да Бошковића убију.
- Бригадир Бошковић погинуо је у Биваку, на бријегу Цидмића, послије обиласка положаја на коме је требало сјутрадан његова дивизија да изведе борбене операције. Погинуо је у непосредној близини шатора принца Петра – казао је генерал Недељко – Неђо Бошковић, потомак славног бригадира (иначе, својевремено начелник КОС, који је преговарао о извлачењу ЈНА из Сарајева, човек кога је ген. Благоје Граховац доводио у везу са „земунским кланом“ и Легијом), на преносу моштију овог хероја са Фундине у родну Орју Луку, у октобру 2012, појашњавајући да је његов предак сахрањен тајно, без војних почасти и свештеника.
Нешто слично наговештава се у књизи “Истина о погибији Блажа Бошковића“ ( Јован Стаматовић, Драган Бошковић), где се позива на стихове из народне песме:
„Свјетлуца им сребро на грбове,
Као мјесец кроз гране врбове,
Сваки бјеше господскога лица,
Ко да служе некаквога принца…“
То ће, међутим, остати неразјашњено заувек. Чињенице су да је Блажо Бошковић одавао лик најбољег команданта у црногорској војсци после Јанка Вукотића, да је био омиљен и цењен међу војницима, располагао најјачим везама и гласом свога ауторитета у Северној Албанији, да је био намеран да убрза марш на Скадар знајући да тих дана у Скадру нема више од четири-пет табора турске војске, нити икаквих утврђења за јаку одбрану, да у тим данима још није било покренуто питање Албаније код Великих сила и да је променом команданта тешко повређена част једног првокласног Црногорца. Ту част су држава и породица покушали да врате 2012, преносом моштију док су звонила звона успутних цркава и манастира Острог.
Али је, свеједно, стогодишњи заборав био такав, да Бошковића сада нема ни у књигама, ни у школама, а у доброј мери, ни у сећањима.
Фото: Vikipedija, Светигора.
Za Blaza Boskovica Mihailo Lalic kaze da je samo jedan od mnogih crnogorskih ratnika koji u ratu samo idu naprijed a koga je ubila crnogorska pizma.
Sudbina, slava mu!