Расплет црногорске кризе, која је изазвана неколико година пре покушаја државног удара 2016, почео је усвајањем Закона о слободи вјероисповјести, крајем 2019. Главна замерка том закону одавде из Србије, и од просрпске опозиције у Црној Гори, била је да „отима имовину Српске православне цркве„. Нешто мало више од две године по усвајању закона, све зверке су показале траг на снегу тог закона, у међувремену измењеног. Али криза, ипак, није ни близу окончања.
Идемо редом. Почећемо од Закона о слободи вјероисповјести – а доћи до много приземнијих и морално сумњивијих мотива. Имовина није отета, али је отета држава.
Чланови Закона, којима би имовина наводно била отета, предвиђају само да се верски објекти који су ДО 1918. године (већ) БИЛИ својина државе Црне Горе, а после тога БЕЗ ПРАВНОГ ОСНОВА уписани као својина неке организације (СПЦ или неке њене епархије у Црној Гори) или појединца – враћају у својину државе Црне Горе.
Наоко, решење на које нико не би требало да има примедби. Посебно не неко ко поседује документа који доказују да имовину има законито. Правда говори да онај ко је имовину стекао/запосео незаконито, не треба да је има. Онај ко нема законити основ стицања, међутим, унапред зна да ће ту имовину изгубити, и креће са акцијом „не дамо светиње“ и „величанственим литијама“.
Реалност је много једноставнија него што је људима приказано. Црква у Црној Гори до 1918. године била је самостална и аутокефална. Као и Црква у Србији. Као и православна Црква на територијама Аустроугарске. Свидело се то неком или не, то показују документа. И фактичко стање. Политичком одлуком 1920. црква у Црној Гори „уједињена“ је са осталим православним црквама (и деловима других православних цркава) на тлу две године раније установљене краљевине. По правилу – једна држава, једна црква.
ПРОЧИТАЈТЕ И: ЦРКВА И ДРЖАВА
Логика је налагала да се, када је дошло до растурања те заједничке државе, и поновног успостављања самосталних држава, и црквено питање врати на претходни статус. Логика је чак говорила да је то најлакше решити, међу људима за које се инсистира да су национално, цивилизацијски, историјски, породично… толико блиски. Логика је налагала и да се (мерећи садашњим бројкама, у тренутку престанка државне заједнице СЦГ проценти су били више на страни Црногораца) 45% православних Црногораца и 28% православних Срба у Црној Гори заједно моли у аутокефалној Православној цркви своје државе – ни црногорској, ни српској, по националном предзнаку, већ Цркви Црне Горе (или: Црногорској, по државном статусу). Али, авај.
Онда смо дошли у ситуацију да на територији једне државе, у којој је већина становништва православне вероисповести, делује само црква са седиштем у другој држави. Она држи све верске објекте (цркве, капеле, па чак и гробља) уписане као своју или чак својину својих великодостојника(!) – за шта најчешће нема правни основ. Чињенице, наиме, говоре да су највећи број верских објеката у Црној Гори саградила црногорска братства и племена, и око њих направила гробља. И да су онда ти верски објекти незаконито уписивани као својина СПЦ, уз помоћ Срба запослених у подручним катастрима – о чему ће бити више речи у другом делу текста.
Борцима за људска права, традиционално гласним када су људска права Срба у питању, уопште није нелогично да се 45% православних Црногораца или нема где да се моли, или то може само у црквама које су подизали њихови преци, а држи их црква друге државе и другог народа, уз обавезно уписивање српске народности уз православно опредељење. Јер, Црква Србије (СПЦ) не признаје постојање Црногораца као народа! Тиха асимилација и културоцид. Тиха, али не и прикривена: за мање од пола века, број Црногораца је, према пописима, пао са више од 90 одсто на 45 процената. У исто време једноцифрени број Срба порастао је на 28 одсто, са тенденцијом даљег раста. Поређења ради, у Србији су Црногорци после рата били трећи народ по величини, а по резултатима претходног пописа било их је само 36.000, по новом попису вероватно и мање.
Потпуно иста ситуација је када Црногорци умру: сахрањују се на гробљима на којима се вековима сахрањују њихови преци, али све то земљиште је, без икаквог правног основа, у неком тренутку уписано на страну цркву из стране државе. Борцима за људска права НИЈЕ кршење основних људских права када та црква из стране државе, негира постојање државе у којој столује на нелегално стеченој имовини, негира народност већине грађана те државе и проглашава их за волове, негира порекло и језик, негира било какво људско право тим људима хотећи да их врати у некакав измишљени или замишљени национални статус ђедова…
А чињенице су једноставне, као и решења. Оног момента кад постоје две државе, једна у односу на другу су – стране. То не значи су људи апсолутни странци једни другима, да народ не треба да буде близак, да не треба да гаји узајамно поштовање, да људе не везују породичне, пријатељске, пословне и најзад историјске везе – кроз постојање заједничке државе у различитим облицима скоро један век. То само значи да постоје две независне државе, које имају сопствене интересе и политике, који, опет, не морају и не треба увек да буду у апсолутној сагласности – јер свака држава штити своје интересе.
ПРОЧИТАЈТЕ И: КРЕШЕНДО ЈЕДНОГ ПОНИЖАВАЊА
Питаћете, не без логике, како је могуће да се 1990. или 2000. у Црној Гори нека имовина уопште, без правног основа, упише као нечије туђе власништво? Објашњење захтева много времена, али ћу га скратити. Најпре, постоје људи којима су паре једина светиња. На жалост, у Црној Гори их има у значајном проценту у односу на укупан број становника. Онда, треба знати да, још од краја 19. века, постоје људи који живе у Црној Гори, чији преци вековима живе у Црној Гори, а сматрају да Црна Гора не треба да постоји. Онда, постоје људи који су толико лични, и у стању да толико некога лично мрзе, да су спремни да жртвују и државу и комшије, чак и себе, само да би напакостили ономе ког мрзе, и та ружна особина – историја нас учи – траје од краља Николе. Коначно, у Црној Гори живе и људи који су деведесетих показали да не умеју и не могу да живе са својим комшијама ако нису хегемони над њима: када су изгубили ратове, они су побегли у Црну Гору, али нису побегли о свог начина размишљања и потребе да уређују туђе животе и опредељују судбине.
Наравно, постоје и у Србији људи који су пореклом из Црне Горе, који су Србију – сасвим легитимно – одабрали за своју будућност и будућност својих потомака, и који – опет, сасвим легитимно – себе национално дефинишу као Србе. Али, истовремено, највећи број тих људи мисли да као доказ верности новој држави и нацији, треба и Црну Гору да донесу као мираз, и тако се понаша. Њима је и у прошлости било лако манипулисати; нису они сад тема, али су незаобилазни елеменат у покушају разумевања ове ситуације.
Да се дакле вратимо на грађане Црне Горе: структура која је дефинисана два пасуса изнад је омогућила незаконите уписе верске имовине. И не само то. Та структура је за само два месеца по освајању политичке власти угасила црногорску авиокомпанију, формирајући компанију- наследника, са само два авиона уместо дотадашњих шест, и тако директно помогла посао српске авиокомпаније. Та структура је омогућила да Србија стекне већинско власништво над одређеним виталним привредним субјектима Црне Горе, или је те дотад успешне субјекте довела у такво стање да их је у будућности лако преузети ради „спашавања“. Та структура је Црну Гору, чланицу НАТО, учинила непоузданом међу савезницима, а државу најближу Европској унији удаљила на ниво могућег увођења виза. Та структура је упропастила неколико добростојећих фирми, а неке стране инвеститоре – најчешће носилоце туристичког развоја – отерала (па сад Црна Гора на арбитражи плаћа или ће плаћати пенале), неким државним предузећима директно „задала“ да раде за интересе Србије и СПЦ (случај рудника у Пљевљима), дерогирала школство и здравство до непрепознатљивости, полицију и службу безбедности директно подредила Србији…
МОЖДА ЋЕ ВАС ЗАНИМАТИ: ЦРКВА КАО ПАРАВОЈНА ФОРМАЦИЈА
Та структура, наравно, не признаје ни државу Црну Гору, ни њене државне симболе, ни њене интересе. Тако је без икакве анализе за два дана, на самом почћетку „владавине“, задужила државу скоро 900 милиона еура и тај тренд наставила наредне две године, доводећи државу на руб дужничког ропства. Та структура је годинама плакала како је угрожена, лансиране су монструозне тврдње о положају Срба у Црној Гори као у НДХ (тадашњи патријарх Цркве Србије), а онда се показало да су тако и толико „угрожени“ стекли невероватна богатства (стамбене зграде, земљу, хотеле, пловила… и банковне рачуне на којима је по неколико стотина хиљада еура – видети САМО имовинске карте министара, све национално декларисаних Срба, које су морали да пријаве Агенцији), позиције, да су ипак били и у војсци и у полицији и на Универзитету (па је онда могло да им се одавде аплаудира када у знак протеста, напусте војску, полицију, Универзитет…), да су примали стипендије (па је онда Србија усхићена поносом „угрожене“ Српкиње која у знак протеста врати 52.000 еура црногорске стипендије – како ју је добила, кад је угрожена као у НДХ?) и тако редом.
Уосталом, челници те структуре, извршиоци пројекта враћања Црне Горе под фактички – не нужно и формални – суверенитет Србије, више времена проводе у Београду на разним инструктажама државног врха Србије и патријаршије, него на својим новим „радним местима“ у влади и државним органима Црне Горе.
Тако је и настала ситуација да су просрпске странке и њихови савезници – вешто пропагандно упаковани у црногорске „боје“ – најпре не формирају функционалну владу, онда саботирају попуне Уставног суда (који је неопходан за одржавање избора, али и властан да поништи сваки неуставни или незаконити чин), потом свесним кашњењем с предлагањем новог мандатара изазову кризу с председником, па иако су свесни да то не могу „промене“ уставом прописане надлежности шефа државе јер он, као, неће да прихвати мандатара, да би на крају показали да, ипак, они сами не могу – или не желе – да се сложе и да немају већину.
Оно шта је јединствено народу у Црној Гори, били они Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Хрвати… је страственост. Из те страствености произилазе бес, инат, „памћење“, замерање, поделе, „непомиљиве разлике“. Чак и крвна освета, која се до не тако давно спроводила оружјем, а сада се изгледа спроводи институционално, чишћењем свих и свакога са црногорским предзнаком. Последња ставка у чишћењу би, изгледа, требало да буде држава.
Ово није кратко, али свакако није ни довољно ни свеобухватно, објашњење неких околности, како би се боље разумела ситуација у Црној Гори, за оне који заиста желе да чују и знају.