Премијер Србије Александар Вучић тражи да актуелни министар одбране Братислав Гашић буде смењен због сексизма. А можда и неће, јер потписе за то да Гашић остане прикупљају у фабрикама “Наменске” и шаљу писма подршке као у најлепша Брозова имена.
Чаршија нагађа да ће Гашић ипак сам демисионирати, и тако премијера, а пре свега – свог пријатеља (тај израз блискости чусмо од самог Вучића, као Гашићеву квалификацију за МО) – поштедети реализације претње да ће поднети оставку ако Скупштина не изгласа смену. А можда и неће, ако је судити по расположењу локалних одбора „напредњака“, из којих се сасипа дрвље и камење по новинарки Б-92, која је „лако клекнула“ и новинарима уопште.
Што нас доводи до суштине проблема. А то је, да Гашић, својим примитивним мачизмом, није увредио само жену као такву, већ, и пре свега, новинаре, као професију.
Бранећи га, и минимизирајући његов простаклук, његове страначке колеге настављају то да раде. Као што су, да будемо реални, чинили и много пре Гашићевог „наступа“. И уочи њега – на пример, министар унутрашњих дела, Небојша фалш др Стефановић. Новинари су последњих година перманентно на мети политичара, иако политичари сами сносе највећу кривицу што је новинарска професија ту где је. Али, о томе нешто касније.
Новинаре је, уосталом, Гашић понижавао и пре и после инкриминисаног чина. Када је питао колегиницу зашто није члан СНС, рецимо, или када је сазвао конверенцију за штампу, хотећи да сапере своју трстеничку бљувотину, и поново понизио новинаре, не дозволивши питања. Значи, тешко да се његов испад „у браду“ али и у камере, може третирати као лош покушај да се буде духовит или још гори покушај да се с новинарима „интимизира“.
Друго је питање, али неодвојиво, то што су се новинари, по ко зна који пут, сами „наместили“ да буду понижени: што су уопште дошли на неки догађај, на коме је главна „звезда“ особа која их је пре тога жестоко увредила. „Ко увреди колегу, увредио је и мене“ – принцип је који, изгледа, не важи једино у новинарској професији.
Чињеница да је Гашића ваљало ставити у „игноре мод“, и да се у том ставу морало истрајати – ако ништа друго, на руку нам је ишао и сексизам као такав, па су сем новинара гракнуле и организације за права жена – није у супротности са свешћу да је и раније било прилика да се прекине терор политичара над медијима. Али, није. И шта сад? Бирајући између става „до сад се нисмо бунили, сад је касно“ и „једном мора да се стане на пут бахатости“, ја ћу увек изабрати овај други. А ви?
Ипак, испало је и сада да се тресла гора, а родио миш. Гашићево посипање пепелом оголило је све мане новинарске професије и међусобних односа медија и новинара. Јасно је да новинари нису самоиницијативно дошли у „Медија центар“ да слушају како ће се Гашић посветити заштити жена у будућности. Послали су их уредници. Исти они којима би главни уредник грдно замерио, можда их и сменио, да то нису учинили. Исти онај главни уредник, који би, да то није учинио, добио рибање из неког кабинета, можда чак и смену. И тако у круг. Страх од смене и смањења примања, па и губитка посла, мултиплициран осећајем да се губљењем позиције губи и ауторитет. Класичан симптом ситнине у души и части.
Новине на киоску
Зашто је то тако и зашто нема минималне новинарске солидарности, макар у домену одржања самопоштовања и поштовања професије? Баш зато што је направљен својеврстан перпетуум мобиле урушавања професије: послушници и неспособњаковићи доведени су на позиције, које потом чувају слепом снисходљивошћу, јер су свесни да на позицији „обичног“ новинара-сарадника, не би имали „леђа“, и да би се онда видела сва њихова неспособност и професионална безначајност.
Политичарима, и њиховим тајкунским саборцима у нечасти, то наравно одговара, јер слабљењем медија, они слабе основни механизам који би могао да независно контролише њихов рад и раскринкава бараблуке. Није то изум српских политичара: та борба траје од кад је измишљена штампарска машина, рекао бих. И нема разлике у ставу, без обзира на политичке боје: уосталом, неко је рекао да је једина разлика између демократа и напредњака то што су први барабе у фенси оделима, а други барабе у опанцима.
Да није тако, да расуло и непрофесионализам у медијима не одговарају политичарима, одавно би се медијска сфера у Србији уредила. Никада не би био усвојен бандитски, преварантски закон да медијске куће не могу да имају продајне мреже, због „избегавања монополизације тржишта“, па се онда омогући највећим хохштаплерима и криминалцима да те продајне мреже купе, и тако врше утицај на медије, наравно, за рачун политичара, који их онда штите, јер „рука руку мије“. Да није тако, никада се адвертајзинг („маркетинг„) тржиште не би под политичким аменом, свело на једну доминантну агенцију, под директним патронатом владајуће странке, чиме се такође ефикасно утиче на медије. Нити би нека врста оглашавања била дозвољена на РТВ, али не и у штампаним медијима. Стављање доходовне ставке под политичку контролу делује доиста као врло ефикасно средство за индиректну контролу медија. Бар оних у народу утицајних.
Хоћемо још о томе да медијски хаос одговара политичарима? Да није тако, одавно би се увео ред у ријалитије и таблоиде. Да није тако, одавно би неке телевизије биле кажњене због концентрације капитала упркос националној фреквенцији. Да није тако, одавно би и законска регулатива и практична делања довела у ред интернет медијски бизнис, у коме свако ради и објављује шта хоће, нема заштите ауторских права, не објављују се импресуми и слично.
Штампа или интернет?
Да се не лажемо: уз нешто мало часних изузетака, у Србији се политиком бави највећи никоговић, фукара, неспособњаковић да својим знањем и способностима обезбеди себи место у друштву. Мислите да није тако? Погледајте их само како се бахате кад дођу на власт, погледајте секретарице, службене возаче, баханалисање на ручковима и вечерама, погледајте колико су својих саплеменика, рођака и љубавница, нестручних и неквалификованих, довукли у државну службу… Све су то класични симптоми овог о чему говорим.
И доказ, да то није сфера у којој се за питање положаја медија и медијских радника треба тражити решење. Бар не партнерски. Ваља их притиснути, и то не сам, већ са другим професијама, које су у сличној ситуацији. А много их је таквих, јер је још једна од карактеристика политичара да „убијају“ сваку стручност и способност, гдегод, јер се тако мање види њихова нестручност и неспособност.