Светски дан слободе медија обележава се 3. маја сваке године.
Одлука о обележавању Светског дана слободе медија донета је на Генералној скупштини Уједињених нација, како би се подигла свест о значају слободе штампе и подсетиле владе држава да је њихова дужност да поштују и подржавају право на слободу изражавања загарантовано чланом 19. Универзалне декларације о људским правима. Уједно се на овај начин обележава годишњица Виндхушке декларације, изјаве о принципима слободне штампе, коју је саставила група афричких новинара 1991. године.
УНЕСКО обележава Светски дан слободе медија додељивањем награде „Гиљермо Кано„, заслужним појединцима, организацијама или институцијама, који су дали изузетан допринос одбрани и/или промоцији слободе штампе било где у свету. Ова награда додељује се од 1997, на предлог независног жирија од 14 новинара. Награда је названа у част Гиљерма Кано Исаза, колумбијског новинара, који је убијен испред канцеларије његовог листа Ел Еспектадор у Боготи, 17. децембра 1986. после Канових чланака о колумбијским нарко-картелима.
У Србији, Светски дан слободе медија обележава се изјавама, декларацијама, упозорењима и захтевима. После њих, ствари се сваке године промене – на горе. Новинарство у Србији је у све тежем економском положају, а новинари и други медијски радници уцењени малим платама, и великом потражњом, а малом понудом посла.
Слободан сам да кажем – после више од три деценије у професији – да је новинарство у Србији данас далеко и од идеала, и од оног што је некад било, и од новинарства. Скоро да не постоји.
На силу донети закони о приватизацији само су допринели да се медија докопају људи сумњиве прошлости и начина на који су стекли богатство, и/или партијски кадрови. Слаба примена постојећих закона, као и недостатак политичке воље да се законски одвоји медијско жито од кукоља, да се стимулишу квалитетни медијски садржаји, а дестимулише објављивање таблоидних садржаја, шунда, полуистина, манипулација и неистина – довели су дотле да медијска сцена у Србији изгледа као велики ријалити.
Због лоше приватизације, више од хиљаду медијских радника нашло се на улици – прикључивши се тако онима који су ту већ неко време, због недостатка посла, мањка квалитетних медија, уцењивачког става власника (уз увредљиво ниске плате и очајне услове рада), потпуног срозавања професије… Томе треба додати и нерешене случајеве усмрћивања, пребијања и уцењивања медијских радника, као и политичких, тајкунских и страначких уцена и претњи…
Законска регулатива, којом су послови адвертајзинга и дистрибуције отети из руку медијских кућа, и под паролом спречавања монопола гурнути директно у руке тајкунима, партијским послушницима и мафијашима, повећала је могућности притиска на медије и медијске раднике.
Уз цензуру и аутоцензуру у медијима, изразита егзистенцијална угроженост медијских радника доприноси сталном урушавању кредибилитета и квалитета професије.
Перманентно затупљивање и заглупљивање народа, уз коришћење „медија“, стратешки је циљ свих оних који својим људским, стручним и професионалним вредностима и квалитетима, не могу да се издигну изнад просека и тако заузму позиције у друштву које би традиционално требало да припадају најбољима међу нама.
Само слободан грађанин, са ставом изграђеним на тачним, квалитетним и увек доступним информацијама, може да буде адекватан политички чинилац, на коме почива суверенитет.
Новинарство и медији морају да се отму из руку људи сумњиве прошлости, сумњивих намера и сумњивог капитала. Новинарство и медији су стратешка ствар за државу и народ, јер осим информативне имају и образовну функцију, и зато је обавеза и дужност сваке политичке странке и сваке власти према народу чије интересе заступају и држави коју бране, да доношењем и применом закона и личним примером у ставу према медијима и медијским радницима помогну повратак новинарства на ниво коректива друштва и „пса чувара“ демократије.
