ДАНАС ЈЕ 8. МАРТ 1991.

Тог 9. марта 1991. године…

Извештавао сам, са још неколико колега из редакције, са првог великог опозиционог митинга у Србији. „Новости“ су тада – тврдим! – имале најпрофесионалнији и најнеутралнији извештај од свих медија.

Вук је говорио, окружен статистима реда Милан Комненић, са балкона Народног позоришта. Полиција је заливала грађане хладном, уместо топлом водом.

У истом моменту када и на најратоборније демонстранте, бацили су сузавац са кровова околних зграда на мирне грађане са децом на потезу „Руски цар“ – „Мажестик“.

Испуштао сам племениту душу од сузавца, држећи се за једно тада младо дрво испред „Мажестика“.

У то време неупоредиво мање телесне масе него сад,  а свакако кудикамо ситнији од мене, Саша Тимофејев је – хватајући ме за крагну јакне – покушавао да ме задржи да се не побијем са полицајцем, који ме је пре тога, иако сам био јасно идентификован као новинар, опајдарио два-трипут пендреком по бубрезима. Били смо тад млади, амбициозни, препуни енергије и ентузијазма.

Погинули су Недељко Косовић и Бранивој Милиновић. Полицајца Недељка, убили су неки демонстранти, као пса, мотком и каменом. Дечака Бранивоја неки полицајци убили су као пса, из службеног оружја. Једини задатак, који у 30 година бављења новинарством нисам могао да обавим – нисам имао снаге да одем у породицу страдалог 17-годишњег дечака.

Горела је ТВ Бастиља.

Еуфорични, а неки и пијани, људи су бесциљно тумарали центром града,  који је подсећао на какво апокалиптично разбојиште, у ком су горела полицијска возила, гуме и канте за смеће, каменице, изваљена калдрма и жардињере биле посвуда и зјапили разбијени излози.

Тенкови су изашли на улице Београда.

У зграду „Борбе“ упао је полицајац, тражећи кознакога; поново сам испао дежурни бунџија супротстављајући се том нападу на слободу медија. Луду главу тад ми је спасио колега Предраг Мрмак – „враћај се, мали, јеси ли луд“.

Kao у магновењу, лутао сам дуго градом, иако посла више није било.

Ванредно издање „Новости“

Град је био уништен, ми смо сви били у шоку, али је постојала нада да ће бити боље.
Као што је 5. октобра постојало уверење да не може бити горе.

Испало је да су то само датуми. Да нису сванули ни 10. март, ни 6. октобар.

Да су се вође „револуције“ позиционирале, обогатиле, искористиле енергију, незадовољство или несрећу обичног човека и издале га.

Сада смо опет тамо где смо били 8. марта 1991. године.
И треба да једемо говна.

Фото: лична архива, sumadijapress.co.rs, www.in4s.net