Непуних шест деценија после првог боја на Косову пољу, хришћанска и муслиманска војска поново су на истом месту одмериле снаге. И док је резултат сукоба српске и османске војске на Видовдан 1389. године био, модерним речником речено – нерешен, овог пута хришћани су доживели катастрофалан пораз.
Акинџије
Другу косовску битку су од 17. до 20. октобра 1448. године, водиле снаге краљевине Мађарске (ојачане влашким одредима) на челу са Јаношем Хуњадијем, и војска Турака Османлија предвођена султаном Муратом II. Упркос великим очекивањима хришћанског света, и почетном успеху кад су хришћани ватреним оружјем нанели тешке губитке Турцима, битка се окончала потпуним сломом мађарских снага, чији су се остаци повукли у нереду, док је сам Хуњади напустио бојиште у ноћи између 19. и 20. октобра.
Верује се да су османске снаге у том окржају биле двоструко бројније (хришћана је било око 24.000), али су и губици Турака били двоструко већи (34.000, према 17.000 хришћанских).
ШТА ЈЕ ПРЕТХОДИЛО
Овом окршају су претходиле три велике битке које су у оквиру „Дуге војне“ крсташи водили против Османлија, у 1443. и 1444. години. Турска војска је, наиме, у априлу 1439. кренула на српску Деспотовину и у својеврсном „блиц кригу“ освојила је безмало целу: нешто дуже су се одржали само Смедерево (пало у августу те године) и Ново брдо (пало 1441.). Деспот Ђурађ Бранковић се склонио у Угарску, али није одустао од повратка Деспотовине, чак и кад су му Турци оковали и ослепили оба сина.
Те 1442. године, да би мотрили и угрожавали Београд и хришћанске војне покрете, Турци су обновили и проширили стари град Жрнов на Авали. Тачније, Срби су планину код Београда звали Жрновица, а име Авала настало је од турског имена тврђаве – Хавала (сметња). Чисто као подсећање: град Жрнов срушио је краљ Александар 1934. да би на том месту подигао Мештровићев споменик Незнаном јунаку.
Већ следеће, 1443, године окупила се коалиција са идејом да Турке протера са Балкана. Њен војни командант био је Јанош Хуњади. У јесен 1443. хришћани су победили Турке код Ниша, а главни јунак био је султанов поузданик –Ђурађ Кастриот Скендербег, који је у току битке променио страну. После ове битке, Скендербег је напустио турску војску, вратио се у Албанију и поново прихватио хришћанство.
Ђурађ Кастриот
Ђурађ Кастриот (1405. – 1468.), познатији као Скендербег (од тур. İskender Bey) је био борац против османских освајача и исламизације, Србин, којег су Албанци присвојили као свог националног хероја.
Кастриот(ић)и воде порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете. Скендербегов деда, Павле Кастриот, доселио се у Јањину у Епиру као српски кефалија. Скендербегов отац, Иван Кастриот, био је кнез Епира, који је држао Мат, Кроју, Мирдиту и Дибер. Његова мајка, Војислава, била је принцеза српског порекла из породице Трибалда (који су дошли из области данашње Македоније) или из племићке породице Музака. Иван Кастриот је био међу првима који се супротставио упадима Бајазита I, међутим, његов отпор није имао никакав значајан ефекат. Султан га је натерао да плаћа данак, а да би осигурао верност племића тих крајева, Турци су одвели Ђурђа заједно са његовом браћом као таоце.
Почетком децембра, пала је и Софија. Онда је хришћанска војска кренула у повлачење због зиме, али су Срби – који су другим хришћанским снагама чували одступницу – ипак успели да савладају Турке код Куновице (подручје Суве планине). Била је то највећа победа хришћанских снага у овом рату. Овај војни успех омогућио је да се српска деспотовина одржи до 1459.
Битка код Варне
Осокољени претходним успесима, следеће године хришћани су кренули поново на Турке, са амбицијом да заузму Цариград. Срби им се, међутим, нису прикључили. У бици код Варне, хришћанске снаге доживеле су тежак пораз, мађарски краљ Владислав је погинуо, а Јанош Хуњади се једва спасао. Хуњадија је током проласка кроз Влашку заробио Влад II Дракул, због пљачки и злочина које су његове трупе вршиле, и пустио га је тек кад је добио висок откуп.
Кажу да је овај пораз хришћанске војске био кључни и у потоњем паду Цариграда, 1453. Византијски цар Јован VIII Палеолог, који је био османски вазал и упркос томе опремио две лађе за блокаду Босфора, а чији је брат Константин Драгаш остварио велике успехе на Пелопонезу, морао је да се извињава султану.
ХУЊАДИЈЕВА АМБИЦИЈА
Овај увод био је потребан да бисмо лакше схватили околности окршаја на Косову пољу 1448. А ова битка је сама по себи била плод Хуњадијеве амбиције да се освети за пораз код Варне. Хуњади је две године раније постављен за „губернатора Угарске“, односно, добио је намесништво док нови-стари краљ Ладислав Пети („Посмрче“) није преузео престо.
До саме битке је дошло услед Хуњадијеве процене да је погодан тренутак да се Османлијама зада ударац и да се сузбију са Балкана. Са тим циљем се упутио ка Косову да би се спојио са Скендербеговим снагама, после чега је планиран заједнички поход против Мурата II.
Мурат Други
Мурат II (1404. – 1451.) је био шести турски султан од 1421. до 1451. године. Он је праунук свог имењака Мурата, којег је Обилић убио на Косову пољу, унук Бајазита, а син Мехмеда Првог, најстаријег Бајазитовог сина који је победио у грађанском рату и погубио своју тројицу браће.
Једна од његових супруга била је српска принцеза Мара Бранковић. Мурат II је 1444. одустао од своје владавине у име даље владавине свога сина Мехмеда (касније познат као Мехмед Освајач) и повукао се у Магнесију. Угарска је поновно, још исте године, послала своју крсташку војску до Варне, али је тамо била потпуно потучена. Две године касније, Мурат се вратио на престо. За време 6 последњих година своје владавине, Мурат II је предузео више војних похода на Балкан. 1451. године Мурат II је умро код Једрена и био је сахрањен у Бурси.
Када би знали где ћемо пасти, сели бисмо. Турски султан је предухитрио нападаче и брзим нападом разбио мађарске снаге, пре него што су оне уопште успеле да се споје са својим савезницима.
У овом походу није учествовао српски деспот Ђурађ Бранковић, иако се битка водила на територији Србије. Деспот је, као и 1444. године, проценио да је Османско царство сувише јако и да се не треба залетати. Због тога га је Хуњади сматрао непријатељем и током свог похода се на тлу деспотовине Србије понашао као да се налази на непријатељској територији. Његови војници су пљачкали и палили, остављајући пустош за собом.
Ђурађ Бранковић
Ђурађ Бранковић Смедеревац, српски деспот (рођ. 1377, владао 1427—1456), други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима.
Током владавине Стефана Лазаревића, Ђурађ је био друга личност Србије. Стефан је умро без потомства у својим педесетим годинама, одредивши сина своје сестре за наследника. Ђурађ је тада био истих година. За разлику од Стефана, имао је многобројну породицу. Женио се два пута, други пут са Ирином („проклетом“ Јерином) Кантакузин 1414. године.
Умро је 24. децембра 1456. и сахрањен у својој задужбини, данас непостојећој цркви у селу Крива Река испод Рудника (мада није сигурно да ли се топоним Крива река односио на данашње село или на истоимену речицу).
Прва битка на Косову
Али све дође на наплату. Као последицу таквог понашања деспот Ђурађ га је заробио приликом повлачења са Косова, а од Мађара је затражио велики откуп на име штете коју су причиниле Хуњадијеве снаге.
Иако су Османлије од српског деспота захтевале да им преда Хуњадија, он је то одбио и када је договорио откуп од 100.000 дуката са Мађарима, пустио је Хуњадија из заточеништва. Ипак, његовог сина Ладислава задржао је још неко време у заточеништву.
ТЕШКЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Овим мађарским поразом, иначе, практично су окончани покушаји да се Османлије протерају са Балканског полуострва и после њега, преостале хришћанске државе водиле су махом дефанзивне борбе са Отоманском империјом. Иако је до своје смрти 1456. Хуњади остварио још неколико великих и значајних победа над Турцима.
После пораза Хуњадија на Косову, Ђурађа Бранковића су католичке земље оклеветале као издајника, и има теорија у историографији да се мит о Бранковићу као издајнику уопште не тиче Вука, већ Ђурађа. Наводно је прву грeшку у том смислу направио Мавро Орбини у „Краљевству Словена “ почетком 17. века, а онда се она ширила посебно кроз народну склоност митовима и потребу да се нађе кривац.
Каква је личност био Хуњади – нека као илустрација послужи податак да је после ослобођења из Ђурђевог сужањства изгладио размирице у држави, а онда повео „казнену експедицију“ против Ђурађа, поразио га и наметнуо веома тешке мировне услове.
Јанош Хуњади
Јанош Хуњади (1387. – 1456.) је био тамишки жупан, северински бан, војвода Ердеља (од 1441.), капетан Београда (1444. -1446.) и намесник (1446. – 1453.) Краљевине Мађарске. Јанош Хуњади (срп. Сибињанин Јанко, лат. Ioannes Corvinus) је био отац Матије Корвина, једног од најпознатијих мађарских краљева.
Према српским и јужнословенским народним предањима, Јанош је био син деспота Стефана Лазаревића. Наиме, у различитим варијантама, будимска, сибињска односно грчка господа, задивљена племенитим деспотовим изгледом, пожелела су од њега порода, и као госту му подвела своје кћери. Тако су рођени Јанко и Јана, или Јанко и Руде, у другој варијанти. Јана или Руде су мајке Јанковог епског сестрића Секуле, историјског Јаноша Секеља, бана Славоније, који је погинуо управо у другом боју на Косову 1448. године. Архаичан обичај гостинске обљубе, који је у основи ове теме, послужио је да се изведе легендарна веза између српске династије Немањића, угарске круне и Бранковића: Немањићи → кнез Лазар (преко Милице, потомкиње кнеза Вратка) → Високи Стефан → Јанко Сибињанин → краљ Матијаш → Змај Огњени Вук (тј. деспот Вук Гргуревић, унук Ђурђа Бранковића).
У лето 1456. Хуњади је примио одбрану Београда. Ту је успео да одбије турске нападе. Три недеље после победе, у околини Београда, па тако и у кампу Хуњадијеве војске, избила је куга као последица великог броја непокопаних лешева. И сам оболео од куге, Јанош Хуњади је умро 11. августа 1456. године у Земуну. Доцније су Хуњадијеви остаци премештени у катедралу у Столном Београду (Секешфехервар), поред остатака његовог старијег брата.
Сам Хуњади је оставио траг и у српској народној традицији, која га познаје као Сибињанин Јанка, али, не – кула на Гардошу није „Кула Сибињанин Јанка“, како је неки зову. То је Миленијумска кула, једна од четири које су изграђене на све четири стране света, на крајњим границама Царства, у част хиљадугодишњице досељавања Мађара у Панонију. Изграђена је 1898. на темељима древне тврђаве Таурунум из IX века. Дакле, 440. година после погибије Хуњадија. Једино шта њега везује за тај простор је – што је управо на темељима те древне тврђаве он издахнуо.
Важно је напоменути да је Косово било поприште још једне битке, битне за историју Срба. Вероватно у околини Звечана, 1369. су се сукобиле војске Вукашина и Угљеше Мрњавчевића са једне, и цара Уроша, кнеза Лазара и Николе Алтомановића са друге стране. Обрачун – који ја убрајам у категорију „грађански рат“ – се завршио победом браће Мрњавчевића, који су заробили цара и приморали га да Вукашину да титулу краља. Да није било много славнијег боја 20 година касније, кнез Лазар би вероватно у историји остао запамћен као издајник, јер је једноставно повукао своје трупе када је утврдио да је војска браће Мрњавчевић много јача и оставио цара и Алтомановића на цедилу.
Фото: wikipedia