EPSKI RATNIK SRPSKE ISTORIJE

 

Možda nije najveći srpski vojskovođa u istoriji, ali je pod njegovom komandom Srbija ostvarila najveće vojne uspehe u moderno doba. Pa ipak, to nije pomoglo da ga Otadžbina posle smrti, u Nici 17. maja 1917, ne zaboravi punih devet godina: njegovi zemni ostaci preneti su u rodnu grudu tek 6. novembra 1926, kada su glas protiv nepravde – što slavni vojskovođa, bez prave počasti, i dalje počiva digli njegovi saborci.

Radomir Putnik

Najpoznatiji srpski moderni vojskovođa, vojvoda Radomir Putnik (Kragujevac, 12/24. januar 1847.) je bio vojvoda (srpski pandan zvanju maršala, odn. feldmaršala), kao prvi od samo četvorice generala proizvedenih u taj najviši čin. Ali bio je to i najkraće: od kad je unapređen, posle Kumanovske bitke 1912, do smrti u Nici 1917. godine.

Tokom vojničke karijere, Radomir Putnik je dva puta bio načelnik Glavnog generalštaba, pet puta Ministar vojni i načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Nije, međutim, umeo da se ulaguje kraljevima, pa je nekoliko puta postavljan na formacijski niže mesto i penzionisan.

Borio se u srpsko-turskim ratovima 1876—1878. kao komandant Rudničke brigade. Vatreno krštenje mu je bio srpski poraz u bici kod Kalipolja, u Prvom srpsko-turskom ratu – ali je to, kao operativno-taktička lekcija, bilo nešto što je veoma dobro naučio, pa mu je pomoglo u daljoj karijeri.

Tokom Drugog srpsko-turskog rata je odigrao važnu ulogu prilikom oslobođenja Niša. Za vreme srpsko-bugarskog rata vršio je funkciju načelnika štaba Dunavske divizije, koja je učestvovala u bici kod Slivnice.

Putnik kao poručnik

Godine 1879. poslat je na šest meseci u Rusiju, da bi se upoznao sa naoružanjem u sklopu ruske vojske. Kad se vratio iz Rusije, oženio se Ljubicom Bojović, ćerkom generalštabnog potpukovnika Todora Bojovića, sa kojom je imao sedmoro dece, a zatim je položio prijemni ispit za generalštabnu struku.

Od 1886. do 1889. godine bio je načelnik Obaveštajnog, a zatim Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. Od 1890. obavljao je dužnost pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba. Penzionisan je 1896. godine, na sopstveni zahtev, posle niza sukoba sa bivšim kraljem Milanom. Tokom penzije, honorarno je pripremao kapetane za majorski ispit, i objavio delo „Služba đeneralštaba u ratno doba“

Posle Majskog prevrata, i promene dinastije u Srbiji, reaktiviran je u činu generala i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. Taj položaj je zauzimao narednih dvanaest ipo godina. U Balkanskim ratovima, kao načelnik štaba Vrhovne komande (što je ratni formacijski pandan mirnodopskom načelniku Generalštaba) unapređen je u čin vojvode, posle Kumanovske bitke.

U Bitoljskoj bici je odigrao ključnu ulogu i pravilnim rasporedom snaga je Turcima naneo veliki udarac u Prvom balkanskom ratu. U nastavku rata je komandovao prodorom ka Jadranskom moru, koji se završio opsadom Skadra.

Vojvoda Putnik u Kumanovu

U sukobu sa Bugarskom za vreme Drugog balkanskog rata je naneo poraz bugarskoj vojsci u Bregalničkoj bici, gde ipak nije iskoristio pobedu da dokrajči Bugare. Mnogi mu to zameraju, kao najveću grešku u karijeri.

U Prvom svetskom ratu bio je načelnik štaba Vrhovne komande, sve do pogoršanja njegove bolesti 1916. kada ga je na tom mestu nasledio general Petar Bojović.

Početak rata nije dočekao u zemlji, jer je bio na lečenju u austrijskoj banji Glajhenberg. Mobilizacijom je rukovodio njegov zastupnik, general Stepa Stepanović. U Austrougarskoj je najpre stavljen u pritvor, maltretiran, pušten mnogo kasnije, na insistiranje tadašnjeg austrougarskog načelnika Generalštaba, Franca Konrada fon Hecendorfa:

Ja sam caru predložio puštanje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari neobrazovani Putnik, nego jedan od mlađih generala školovan u Francuskoj„.

Koliko se samo taj čovek, bolesno opsednut potrebom vojnog uništenja Srbije (predlagao je rat protiv Srbije 1906, pa zatim 1908 — 1909, 1912 — 1913, u oktobru 1913, i u maju 1914. godine; samo tokom 1913, dvadeset pet puta je predlagao rat protiv Srbije), prevario u proceni, pokazao je tok Prvog svetskog rata.

Nosiljka sa vojvodom Putnikom

Iako već teško bolestan, Putnik je komandovao srpskom vojskom za vreme sve četiri neprijateljske ofanzive na Srbiju. Na nosilima i ramenima svojih vojnika, Putnik je stigao u Skadar 6. decembra 1915. godine, a 9. januara 1916. je prebačen na Krf, gde se lečio do septembra te godine.

U međuvremenu, 8. decembra 1915, smenjen je sa mesta načelnika štaba Vrhovne komande, ali o tome nije obavešten zvanično. Saznao je slučajno, u februaru 1916, od blagajnika, koji mu je doneo dve plate bez dodatka. Nezadovoljstvo zbog nečovečnog poteza kralja Aleksandra, pred smrt je ovako opisao:

Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam – sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli – i boleće me do groba.

Putnik na Krfu

Sa Krfa je Radomir Putnik otišao u Nicu da nastavi lečenje, gde je i preminuo. Iako je u tom momentu bolovao od bronhitisa, umro je od iznenadne slabosti srca. Uz sve vojne počasti, sahranjen je na ruskom groblju u Nivi. Tačnije, nije pokopan, već je kovčeg spušten u podrum jedne kapele, jer je bilo predviđeno da po završetku rata bude prebačen u otadžbinu. Na žalost, njegovi posmrtni ostaci su u Kraljevinu SHS, preneti tek 6. decembra 1926. godine, skoro deset godina posle smrti, i to posle žestokog bunta njegovih ratnika i učenika.

Jedan od srpskih novinara prolazeći ruskim grobljem zaprepašćeno je pisao: „Veliki vođa naše vojske još leži u crkvenom prozoru i otadžbina ne može još uvek da se seti svog velikog sina kome toliko duguje„. Na to su mu, navodno, dva francuska generala rekla: „Ili ga prenesite u svoju zemlju i sahranite, ili dajte da ga mi Francuzi sahranimo„.

U Beogradu je kako dolikuje, sahranjen 7. decembra na Novom groblju, uz državne i vojne počasti, koje kralj Aleksandar nije mogao da izbegne. Na ulicama kojim se kretala pogrebna povorka nalazila se bukvalno cela prestonica, mnoštvo naroda iz Vojvodine, kao i brojna izaslanstva iz ostalih delova Srbije.

Kapela vojvode Putnika na Novom groblju

Radomir Putnik uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije. Mnogi ga nazivaju tvorcem moderne srpske vojske. U okviru školovanja i obuke oficira uveo je različite novine, uključujući i rešavanje taktičkih zadataka. Srpsku vojsku je opremio novim naoružanjem, na ključna mesta je postavio talentovane oficire i nije dozvolio da se politika umeša u vojne poslove. Koliko je vodio računa o vojsci, najbolje govori činjenica da je za vreme balkanskih ratova, naredio da dnevnice potporučnika i vojvode budu iste – tri dinara dnevno.

Putnik se uvek isticao kao prisebna i razborita ličnost. Bilo ga je veoma teško izbaciti iz ravnoteže i znao je da se ponaša kao gospodin i oficir, i u pobedi i u porazu. U ličnom životu je bio miran, povučen i skroman čovek. U javnosti nikad nije bio razmetljiv i izbegavao je preterano dekorisanje odlikovanjima, koje ni sam nije razumeo. Jednom je izjavio: „Moje dekoracije su ispod mundira„.

Ipak, istorija pamti da su na njegovim prsima zasijali: Orden Karađorđeve zvezde 1. i 2. reda, Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 2, 3. i 4. reda, Orden belog orla 3, 4. i 5. reda, Orden takovskog krsta sa mačevima 5. reda, Orden takovskog krsta 2. reda, orden Svetog Save 1. reda, Zlatna i srebrna medalja za hrabrost, Spomenica rata za oslobođenje i nezavisnost 1876—1878, Spomenica rata 1885, Spomenica za oslobođeno Kosovo, Spomenica rata 1913, Spomenica kralja Petra I, Orden Gvozdene krune 3. reda, Austrougarska, Orden za vojničke zasluge 1. reda, Bugarska, Orden Svetog Mihaila i Svetog Đorđa sa lentom 1. reda, Engleska, Orden Rumunske krune 2. reda, Rumunija, Orden Svetog Stanislava 1. reda, Rusija, Orden Svetog Stanislava sa mačevima 2. reda, Rusija, Orden Svetog Đorđa sa mačevima 4. reda, Rusija i Orden Legije časti 2. reda, Francuska.

Po ovom vojvodi se u Kanadi jedna planina zove – Putnik.

Zvanje vojvode u Srbiji nosili su, kao vladari (kralj Milan Obrenović – s oznakama armijskog generala, kralj Aleksandar Obrenović, kralj Petar Prvi Karađorđević, kralj Aleksandar Karađorđević i kralj Petar Drugi Karađorđević), četvorica generala (Radomir Putnik, Stepa Stepanović, Živojin Mišić i Petar Bojović), i dvojica savezničkih oficira, kao počasno zvanje (Crnogorac, serdar Janko Vukotić, i Francuz, Luj Franše d’ Epere). Austrougarski feldmaršal Svetozar Borojević fon Bojna („Lav sa Soče“) podneo je zahtev da u vojsku SHS bude primljen u zvanju vojvode, ali je odbijen.


Više detalja o vojvodi Radomiru Putniku: OVDE i OVDE.
Dokumentarni film OVDE.
Foto: wikipedia.org

Save

Save

Save

Facebook Comments Box
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *