ESEJ O ŽIVOTU NA BALKANU

 

Jesmo li – a pritom mislim na sve nas i na sve ove patuljke stopljene u Jugoslaviju i potom rastočene iz nje – jesmo li, dakle, ikada uspeli da stvorimo normalnu, efikasnu, jeftinu i korisnu državu?

Jesmo li uspeli da stvorimo zdravo, napredno, civilizovano društvo, sa sistemom stabilnih vrednosti, u kome se cene i forsiraju rad i znanje, sposobnost i obrazovanje?

Živimo li sa zadovoljstvom, ili se svakog jutra budimo s osećajem teskobe, nervoze, straha za radno mesto, egzistenciju, zdravlje

Da li smo iskorenili korupciju, nasilje, sujeverje, zlo, pakost?

Na ova pitanja, kao i mnoga nepostavljena, svi znamo, odgovor je samo jedan. I ne, očekivati tako šta nije utopija, iako ni jedno društvo nije savršeno.

Dakle, znamo odgovor. I to što neki pristaju svojevoljno (jer imaju iluzije ili interes), a neki drugi moraju da pristanu jer nemaju alternativu, nije dovoljno da one koji su odustali, ostali bez snage, motiva, ideja, poželeli da spasu potomstvo – šta god – i otišli, nazivamo izdajnicima koji bi dupe dali za papire, ološ koji radi najteže poslove a „ovde nisu hteli da budu (pa sad navesti štagod)“, uz napomenu da „ni tamo nije dobro, lako, zlatno“.

Ne, jer nije lako staviti tačku na svoj dotadašnji život i početi ispočetka. Još je teže preseći sve veze, da ne bi živeo polutanski i tamo i ovde – jer ćeš u suprotnom biti samo finansijski srećan. Nije lako baciti četiri-pet godina fakulteta da bi tamo negde vozio kamion, iz samo jednog jedinog razloga: da bi živeo iole normalno.

I nemojte mi o tome da može i ovde, u patuljcima nastalim iz zlosrećne Jugoslavije, da se živi normalno, jer ne može. Ne može, bre! U tome nas koči mentalitet. Navike. Očekivanja da neko nešto mora tebi da da ili učini. Uverenje da smo svemirski znalci i stručnjaci. Patološka potreba da popljujemo, zgazimo, uništimo svaki realni autoritet, a pritom se u sve razumemo više od bilo kog na kugli zemaljskoj. Sirotinjski motiv da se razbacujemo vlašću i slašću čim ih se malo dočepamo, jer to moraju svi da vide, a službeni auto i vozač, sekretarica, ručkovi i večerinke i stalna klanjanja dežurnih poltrona su obavezne kulise tog nadnacionalnog lečenja teških kompleksa.

Ne može, jer je ovde naviklo na mufte. Da ukrade, pa neka je rolna guz papira, a nekmoli nešto vrednije. Da podmetne, napakosti – jer ako on nema ili ne može, što bi drugi imao ili mogao? Da proda ili se proda. Da podmiti i bude podmićen. Da ne misli na sutra i na decu, jer će ta deca sutra isto tako da rade, tako su naučena. Da se bude bahat, pa neka je samo parkiranje tamo gde mu mesto nije, ili prelaženje ulice gde ne treba. Da se reši silom i drekom. Da se izvrda svaka obaveza, posebno ona koju si potpisao. Da se radnik maksimalno izrabljuje, jer pošten radnik – jednako budala. Da se uvode neka besmislena pravila i obaveze, jer na drugi način, znanjem i sposobnošću, ne možeš da nametneš autoritet.

E zato ne smemo i ne treba da pljujemo one koji su otišli i koji idu. Pa ni njihove oproštajne poruke, pokušaj da se obrazlože razlozi, jer, najteže je otići. Mnogo lakše je ostati i stalno kukati na sopstvenu sudbinu, ceo svet koji nas mrzi a mi se raspadosmo od čestitosti i poštenja, i pritom nikad nikakvo zlo nikom nismo naneli, itd.

Mi smo samo bedni mazohisti koji odbijaju da svet gledaju realnim očima. Od Vardara pa bar do one granice pred Triglavom.

Facebook Comments Box
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *