Воли овај народ да се прави луд, усавршио је ту вештину скоро до савршенства.
Да не види и не чује све шта му не одговара. Да из оног што види и чује, изабере само оно шта му одговара.
Да има свако право, према сваком, и да нема никакву обавезу, ни према коме.
Да бира и суди по (не) симпатијама, лажном моралу, двоструким аршинима…
Да се бави туђим животима, двориштем, гаћама, навикама, одлукама, поступцима… а да истовремено своје чува иза зида недодирљивости и догме.
Шта му код другог смета, не смета му код себе, и обрнуто. Шта му код другог народа смета, не смета му код свог, и обрнуто.
Зло кипи, и директно и непатворено, и прикривено, потајно, скривено иза формалних највиших људских и цивилизацијских вредности, и борбе за њих.
И бира да буде примитиван, затуцан, сујеверан… бира свесно! Зато се и касни са лечењем, јер је овде болест – срамота, а не стање.
И бира да мрзи. Да буде зао, покварен, себичан, саможив.
Овде и религиозност иде безгранично за себе, а апсолутно ограничено за друге. Сваки верник бира слободно шта му из вере одговара, а шта не. Овде је и религиозност лаж, у функцији свега онога досад написаног.
И, ух – не дај боже нешто тим поводом да се каже, крив је онај ко примети и укаже на лоше ставове, поступке и понашања, а не онај ко те лоше ставове, поступке и понашања има и упражњава. Ако уопште и има право да ишта каже.
Фото: The Porteous Mob, James Drummond, 1855.