Према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида (од 9. децембра 1948.), а коју су потписивањем и ратификацијом преузела државна законодавства, као извршиоци једног од пет кажњивих дела (члан 3.) помињу се искључиво појединци (чл. 4, 6. и 7. – који прецизирају кажњивост). Дакле, према самој Конвенцији, није могуће злочин геноцида колективизирати и као „геноцидне“ означити групе или народе. А према правној норми „Nullum crimen, nulla poena sine lege“ (слободнији превод: „Нема дела, нити казне, ако није предвиђено законом“), нема ни геноцида пре 9. деембра 1948.
Да подсетим. У члану 2. Конвенције, под појмом „геноцид“ подразумева се било које од ових дела: а) убиство чланова групе; (б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе; (ц) намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења; (д) мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе; (е) присилно премештање деце из једне групе у другу. У члану 3. назначава се да је кажњив не само (а) геноцид; већ и: (б) споразум о извршењу геноцида; (ц) непосредно и јавно подстицање на извршење геноцида; (д) покушај геноцида; (е) саучесништво у геноциду.
Додуше, по ставу правних теоретичара, (нпр.) „Моралну одговорност за кривично дело геноцида, чак и када је он учињен по наређењу, сносе народи на чијој територији или у чије име је геноцид извршен.“ (И. Станковић, И. Аћимовић, децембар 2011.). Али, то је морална, а не кривична или правна одговорност. Нешто више на ту тему писао сам ОВДЕ.
ПРОЧИТАЈТЕ И: СВЕ ЈЕ ИСТО, САМО…
Пресуде МКС којим је утврђена кривична одговорност појединаца за геноцид у Сребреници не садрже елемент одговорности народа или државе. Напротив, потоња пресуда по тужби БиХ то изричито одбија. Предлог резолуције, којом се 11. јули проглашава међународним даном комеморације и сећања на геноцид у Сребреници и осуђује свако његово порицање, те радње које величају осуђене за ратне злочине и геноцид – такође не садржи било какве одредбе у вези „геноцидности народа“, како то покушавају српски шовинистички политичари и „медији“ у Србији, ентитету Српска и Црној Гори да представе. Само онај морални елемент, који помињу и напред наведени српски правни стручњаци.
Наравно, та нелогичност и незаснованост на закону, не омета српске шовинистичке политичаре и „медије“ да као „контра-аргумент“ изнесу тврдњу о геноцидним Хрватима и Хрватској у Јасеновцу (злочини тамо, без обзира што имају елементе геноцида, не могу да буду пресуђени за геноцид јер су се десили пре 1948, када је кривично дело геноцида установљено), па долазимо у апсурд. Они који свакосатно причају о намери да се „српски народ прогласи геноцидним“, без проблема проглашавају хрватски народ за геноцидан. А онда и немачки. И амерички.
Отуда је амандман Владе Црне Горе „да је кривица за злочин геноцида индивидуализована, те се не може приписати било којој етничкој, верској или другој скупини или заједници у целини“ – најкраће и најблаже речено глупост. Можда се тиме из мени посве нејасних разлога покушава „ублажити савест“, иако нема потребе за тим, јер је цивилизацијска нужност подржати један овакав акт; или се покушава ублажити дириговани гнев великосрпске иреденте у Црној Гори – што је такође залуда работа јер ту групацију интелектуалних и моралних парамецијума не воде чињенице већ (најчешће финансијски) интерес и пука мржња и пакост; али свеједно, у оба могућа случаја, потпуно непотребна ствар са становишта права, а са становишта политике штетна, јер приказује Црну Гору као слабу државу без политичког карактера.
ПРОЧИТАЈТЕ И: НАРОД БЕЗ БУДУЋНОСТИ
С друге стране, онај други амандман, који потврђује „неповредивост општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини у свим његовим одредбама“ – иако мислим да је предложен с потпуно истим мотивима као претходни – по мени није лош, јер „гађа“ и амбиције Милорада Додика, баш као и све оне с друге стране који би користили развој догађаја за своје интересе и могуће на основу тога тражили прекомпоновање БиХ. С тим у вези, да се разумемо, не мислим да је садашња БиХ добро решење, али је тренутно најбоље могуће, док се не пронађе боље.
Ипак, када се све сабере и одузме, ово је само потреба ситних људи и никаквих политичара у Црној Гори да пред владајућом кликом Србије (не и пред српским народом, који, уверен сам, одлично разуме и саму суштину чина и мотиве Црне Горе!) оправдају нешто што је Црна Гора морала да уради и морално, и чојски, и историјски, и људски, и цивилизацијски – да подржи акт којим се захтева забрана негирања злочина који је правоснажно пресуђен као геноцид и забрана слављења злочинаца који су правоснажно осуђени за геноцид.
ПРОЧИТАЈТЕ И: ПРОКЛЕТСТВО БАЛКАНА
У овом моменту, неопходно је да се разумемо и ово: да је било којим међународним актом један народ „проглашен“ за геноцидан (не мислим само на српски народ, али, у случају Срба – без обзира на потезе њихових политичких врхушки – та се обавеза увећава!) – и морално, и чојски, и историјски, и људски, и цивилизацијски било би нужно да Црна Гора и Црногорци први устану против акта којим се озваничава лов на цео један народ. Када би се такво проглашење десило, та чинидба, сама по себи, садржи битне елементе геноцида (намера, оправдавање…), и претњу да онај ко се проглашава „геноцидним“ постане жртва геноцида.
Како би у том замишљеном случају Црна Гора и Црногорци без дилеме и „амандмана“ морали да стану на страну жртве (српског народа проглашеног за „геноцидни“), морали су и у овом случају да бескомпромисно и безамандмански (или, бар без оног првом амандмана, о чијој сам непотребности и суштинској глупости већ писао) стану на страну жртве (Бошњака, који су жртве геноцида, у изведби познатих, именованих и за то правоснажно осуђених лица).
Обашка, што је такав чин јасан морални отклон од злочина, ко год га починио и са каквим год мотивом, одраз стања нације и психе појединца, и стога нужан (уз низ других елемената) за изградњу и развој квалитетних вредносних и цивилизацијских ставова сопственог народа. А не сме да се заборави чињеница да су морални назори Црногораца дуго у Европи важили за највиши морални стандард.
ПРОЧИТАЈТЕ И: КАКО СТЕ УСРАЛИ ДРЖАВУ
И да завршим коментаром на најновију тезу српске дипломатије (како год тај термин смешно звучи имајући у виду ко обавља те послове; у односу на то ко је некада чинио српску дипломатију) – да се по питању резолуције гледа ко су пријатељи Србије, а ко не.
Најпре, ја баш мислим да је усвајање резолуције и свако спречавање слављења злочина и злочинаца у српском народу – високо пријатељски чин према Србима и Србији, који их води на пут суочавања са истином и моралног оздрављења. И то не због „оних других“ – који такође морају да пронађу сопствене путеве суочавања са сопственим злочинима – већ због себе самих.
А најзад и практично: док год је на власти у Београду екипа која на било који начин негира и/или присваја црногорску државу, црногорски народ, црногорски језик, културу и историју, организује, потпаљује, инструира и финансира великосрпску иреденту у Црној Гори, организује државне ударе у Црној Гори, те очекује од званичне Подгорице да се у вођењу спољне политике понаша као српски сателит – Србија и Црна Гора не могу да буду заиста пријатељске државе. И потпуно исто важи и за све остале државе у региону, где данашња Србија, на жалост, нема пријатеља, а и оно у свету што означава као „пријатељске државе“ своди се на тренутни (економски, политички) интерес тих држава, док је Србија у пасивном и често потчињеном положају.
Фото: PROFIMEDIA / Charly TRIBALLEAU / AFP