SASVIM LIČNA PRIČA: GLUPOSTI NAŠIH PODELA

Ne znam kako nekima da spočitam u lice činjenice: Drugi svetski rat je završen 1945; jednopartijski sistem u Srbiji je „pao“ 1990; komunizam nešto ranije. 

Iskreno, puca mi prsluk i za četnike i za partizane, i za Tita i za Dražu i za Nedića i za Ljotića, i za pravoverne i za Golootočane… U državi u kojoj su srušene sve vrednosti; u kojoj niko od institucija ili „vođa“ ne uživa poštovanje; u kojoj narod što je naseljava ne vidi budućnost, već traži načina da se iseli; u kojoj od prosečne plate, ako je uopšte ima, ne može da se preživi; u kojoj je nezaposlenih, penzionera i izdržavanih mnogo više nego onih koji stvaraju vrednost; u kojoj, uprkos decenijskim uplatama u fond zdravstva, nema novca za lečenje dece; u kojoj svaka „vlast“ kad zasedne, najpre pozapošljava svoje najbliže, a onda pokrade državu i narod… raspravljati o stvarima od pre 70 ili 80 godina, ili praviti izbore među ljudima i idejama koji su odavno pokopani i neupotrebljivi, kao da će nam to pomoći ili odrediti budućnost, u najmanju ruku je nedotupavo.

Ispričaću vam jednu priču, u nadi da ćete me bolje shvatiti.

U životu su me mnogi ljudi nečime inspirisali, za neke gajim veliko poštovanje, ali sam uvek imao samo dva idola.

Prvi idol je moj otac. Milorad B. Vučinić (1938.-1995.).

Milorad VucinicNjegovog oca, a mog đeda Blaža, borca od prvih dana ustanka, 1941. su streljali okupatori. Njega i jednog daljeg rođaka, Abramovića, 1942. Italijanima je prokazao neki četnik, Vujović. Uhvatili su ih na prevaru. Zatvorili. Onda strpali u kamion, pod okriljem mraka. Odveli su ih pred zoru na neku livadu kod Čekanja, naterali ih da sebi iskopaju grob, ubili ih i zatrpali bez belega. To je slučajno video neki pastir, pa je vest o „grobu“ došla do moje babe.

Ponovo tajno, tokom noći, Blažove žena i sestra su golim rukama iskopavale sleđenu zemlju, ne bi li ga pokopali na groblju, kao čoveka. Livada na kojoj se može napasati stoka je u krševitim krajevima vrednija od zlata, pa ipak, i dan danas tu rupu niko ne ravna, iz poštovanja prema onima koji su tu ležali. Blažo je u momentu pogibije imao 30 godina. Moj otac je tad navršio četiri, a stric je rođen kao posmrče. Četnici Vujovići su potom pobili još neke muške glave Vučinića – Stanojevića. Ideološke razlike i vreme četničkog terora u Crnoj Gori, pogađate.

Kada je početkom 70-ih podizan spomenik streljanim rodoljubima na Velestovu, prvi put sam video oca da plače. Posle toga, zaplakao je samo još jednom.

Moj otac je imao i dva strica. I oni su bili prvoborci. I oni su poginuli u ratu. Gojko je poginuo kod Podgorice 1942. Mlađi se u pokušaju da uništi okupatorski tenk, pri samom kraju rata, bacio sa „molotovljevim koktelom“ na njega. Kod Debelog brijega.

I tako je moj Milorad, 1945, sa 7 godina, bio najstarije muško u porodici. Neću da kažem, glava kuće. Jer kuće nije bilo. Spalili je ovi što su streljali dedu. Baba je, sa četvorogodišnjim Miloradom i bebom u stomaku, tu zimu posle muževljevog streljanja, provela pod jednim čaršavom zakačenim za kameni ostatak kuće.

Moj otac je, ipak, savladao prepreke. Odvojen od kuće i porodice, po internatima i studentskim domovima, prinuđen i da tovari ugalj na železničkoj stanici i da se „grebe“ za obrok kod „Dva kostura“, dogurao je do magistrature srpskog jezika i književnosti. Možda je baš taj fizički nedostatak oca, i faktički nedostatak porodice kao takve, uticao na njega da bude otac kakav je bio, i da porodicu koju je stvorio drži kao malo vode na dlanu.

Završio je, dakle, škole i zaposlio se. I počeo da gradi ime – ime čiju sam veličinu u pravom smislu spoznao tek na njegovoj sahrani. Moj vojvoda.

Onda je, davne 1965, upoznao jednu beogradsku gospođicu. Moju majku, Danicu.

Daničin otac, Milosav P. Radojević (1909.-1984.) moj je drugi idol.

Moj deka bio je kraljev oficir. Dete iz ugledne oficirske porodice,  gde je još jedan sin bio oficir, a drugi advokat. Rat sem njega niko nije preživeo.

U aprilskom ratu bio je na Kosovu;  pružao je otpor dok nije postalo besmisleno, a onda preživeo golgotu povlačenja pod borbom, protiv podivljalih šiptarskih hordi. Lično je streljao neke Šiptare, koji su poharali vojno skladište. Ali mu je, zato, drugi Šiptar praktično spasio život. Za konja, uniformu, opremu, čak i sablju zauzvrat.

Sa porodicom izbeglom iz Beograda susreo se u centralnoj Srbiji, gde se moja majka rodila. I gde su njegovog tasta, bakinog oca Metodija, streljali Nemci u Kraljevu zbog „saradnje sa banditima“.

Sa dve porodice „na leđima“, pokušavao je da ostane po strani od rata. Ali, rat nije ostajao po strani njega. Najpre je išamarao nekog četnika, ali ne „jugoslovenskog vojnika u otadžbini“ već jednog od onih četnika koljača, jer je masni bradonja bio bezobrazan prema baki mi. Onda su se ti četnici njega dočepali, držali ga dva meseca u nekom podrumu, i niko nikad nije saznao šta se tad dešavalo.

Kad su krenule borbe za oslobođenje Srbije, mobilisala ga je NOVJ-POJ. Beograd. Tu strelja Rusa, kojeg je uhvatio da siluje jednu ženu u okolini Beograda. Za kaznu, Sremski front. Pa Hrvatska. Skroz do Trsta. Tu biva teško ranjen. Na ponudu da ostane u novoj vojsci nove države odgovorio je sa: „Zakletvu sam dao Kralju i Otadžbini. Borio sam se za Otadžbinu. Ali sada neću da dopustim da mi jedan poručnik bude nadređen samo zato što je politkomesar„. I naravno, tad je počeo i progon… Robijao je još jednom, jer je „viđen u razgovoru s narodnim neprijateljem“. Progon je trajao i posle puštanja iz kazamata. Preživeo ga je i ipak postigao da uživa u unucima. Mada mu je fiksacija bila „Samo da onaj skot (Tito) lipše pre mene„. I to je doživeo, moj đeneral.

Elem, u nekom momentu spojila su se dva sveta. Sin seljaka i partizanskog borca oženio je ćerku kraljevog oficira iz Beograda. Proizvod toga je ovaj nosonja koji piše blogove.

I bez obzira na tu različitost. Možda zbog toga što nije imao oca, možda zbog toga što je Milosav pojavom navodio da moraš da ga poštuješ, tek, moj je otac svog tasta voleo kao sopstvenog roditelja. (Naravno, to se ne može reći za taštu, jer, ipak, tašte su kazna za muškarce zbog onog Adamovog greha, zar ne?). Kada je deka umro, moj otac je drugi put zaplakao. A, možda zbog toga što je imao samo jedno dete, žensko, koje je obožavao, ili zbog toga što je moj otac bio autoritet, trezvan i sposoban čovek, i moj deda je voleo Milorada.

Zašto ovo pričam? Pa, zbog onih „izbora“ s početka teksta. Niko ne može da me natera da biram između oca i majke. Ponajpre zato, što je to besmisleno. I što ti izbori nikako ne mogu poboljšati kvalitet života. Ni mog, ni moje Katarine, ni bilo kog  drugog meni bliskog.

Na jednom zidu u mom stanu su požutele fotografije porodice moje majke. Nasuprot njemu, iste takve fotografije porodice mog oca.

Dakle: batalite i Ravne Gore i Bele Crkve; i posthumne osude dotad uzdizanih, i posthumne rehabilitacije dotad unižavanih. Od toga čak ni njihove porodice neće imati ništa, a država i narod – još manje. Neka njihove zablude i promašaji posluže da učimo, da izvučemo pouke iz svojih podela i gluposti. Jer, gledajući u prošlost, samo ćemo ravnati račune, a nikad ništa nećemo uraditi u budućnosti.

Save

Facebook Comments Box
PODELI:

2 thoughts on “SASVIM LIČNA PRIČA: GLUPOSTI NAŠIH PODELA”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *