ИГРЕ СМРТИ ИЗ ЛИБИЈЕ Или: ко је убио Слађану Станковић и Јовицу Степића

 

Двоје српских држављана, службеника амбасаде у Триполију, који су у Либији отети 8. новембра 2015. на путу ка Тунису, убијени су у америчком ваздушном нападу на бази терориста ИСИС (ДАЕШ), у либијском граду Сабрату, 19. фебруара.

 

Ово би била најкраћа новинска вест, о трагичном крају везисте Слађане Станковић и возача Јовице Степића, отетих у нападу терориста на непраћену, и по свој прилици либијским властима мимо протокола – ненајављену, мини колону, коју је осим њиховог, чинило још и возило амбасадора Оливера Потежице, у коме је била и његова породица. Велико је питање и коме је колону требало најавити, јер у Триполију је седиште либијске владе коју међународна заједница не признаје, а међународно – сем, очито, у Србији – призната влада је у Тобруку.

Да, крајње технички гледано, за смрт Слађане и Јовице, криви су Американци, који су, по обичају дивље и бахато, без координације, дејствовали по терористима. ИСИС-овци су у заточеништву, по неким изворима, осим двоје Срба, држали још странаца: прве вести говоре о 40-ак мртвих држављана Туниса. Тако су имена Слађане и Јовице уписане на онај вашингтонски безобразни списак „колатералне штете„, у коме су имена свих који нису Американци, а страдају од америчке руке као „нуспродукт“ борбе против „зла“.

Али… Да троипомесечно заточеништво Слађане и Јовице није окончано под америчким бомбама – треба у овом болном моменту бити и сурово реалан – ко зна да ли би се икада извукли живи. Правило је, доказано у деценијама сличних искустава широм света – што дуже је неко у рукама киднапера, мање су шансе да преживи.

Нико, реално, и не зна како је било Слађани и Јовици ових „стотинак“ дана у рукама ИСИС. Можда је прича недавно избављеног Срђана Бабића налик њиховој, али, могуће је да и није. Можда су доведени у ситуацију да и сами прижељкују овакав расплет, као спас од мука. Јер, информације које су пласиране јавности у Србији су и шкрте и контрадикторне.

 

Најпре се тврдило да су киднаповани грешком. Онда је премијер Вучић рекао да наше службе безбедности знају више од осталих и да је ослобађање двоје заточеника само питање дана. Уверавани су и њихове породице и јавност, да су обоје добро, али да отмичари не траже откуп. Отмичари, дуго, за српску владу нису били део ИСИС или група повезаних са Исламском државом. Али, Србија је била „у редовном контакту са либијским властима и преко њих са киднаперима“. И тако даље…

Директног егзекутора смо, дакле, означили. Американци. Ни први ни последњи пут, за Вашингтон су туђе главе безвредне. Али, ко је стварни кривац за смрт Слађане Станковић и Јовице Степића?

Влада Србије и њено Министарство иностраних послова.

Ево само неколико чињеница, на којима заснивам ову директну, и само за оне који забијају главу у песак – смелу – оптужбу.

– Србија је имала амбасаду у Триполију, где се не налази међународно призната влада Либије. Истовремено је кокетирала са признатом владом у Тобруку. Зашто?

– Либија је од пада Гадафијевог режима дубоко подељена држава. Ни у једној групацији која држи неко парче Либије не налазе се људи склони Србији, попут Гадафија. Ако се зна да су српске фирме тамо изгубиле 95% послова, и да се истовремено у сличном проценту смањио број наших држављана у Либији – који је био интерес да се у крајње нестабилној држави у условима отвореног грађанског рата и терористичке опасности уопште држи отворена амбасада, а све европске државе су амбасаде затвориле? Зар Либија није могла да буде „покривана“ из Туниса, Египта или Алжира? Наводно је на останку амбасаде инсистирао баш амб. Потежица.

– Кад је већ амбасада радила, зашто се није придажавала уобичајених безбедносних протокола? Зашто су, неуобичајено честа путовања амб. Потежице, била некад најављивана властима, а некад не – да ли само због српске ноншалантности и компликованог контактирања неколико зараћених групација?

 

– Амбасадор Оливер Потежица, „кадар“ СПС, више пута је означаван као каријериста, неподобан за високу дипломатску функцију, посебно у условима какви актуелно владају у Либији. За њега се говори да се понаша као „паша“ и уместо дипломатским, бави сопственим и пословима страначких пајтоса у Либији. Последња га је тако означила жена још једног нашег киднапованог држављанина Срђана Бабића, који је недавно ослобођен из десетомесечног заточеништва у Либији. Био је у центру скандала око продавања српских виза Либијцима – наводно, њих 400 је добило визу, „вредну“ неколико хиљада евра по комаду, за шта је Потежива искористио дискреционо право, док то није обустављено.

– Ако су наше службе безбедности (конкретно, БИА, по речима начелника безбендости Ивана Тодорова) одраније знале тачну локацију где су отети Срби, зашто то није пренето Американцима? Ако је пренето, зашто се то и не каже? Пентагон тврди: није било показатеља да је било цивила.

– Ако је један од локалних службеника наше амбасаде, Хауди Гануди, оптужен за саучесништво у отмици Слађане и Јовице, зашто дубље није истражена његова повезаност са амб. Потежицом?

 

– На конференцији за штампу, министар иностраних послова Ивица Дачић (СПС) рекао је да је, ипак, било контаката у вези са плаћањем откупа за двоје српских држављана. Зашто, и још једном – зашто – није плаћен откуп за државне службенике који у небезбедној држави нису били из сопственог беса, већ су тамо радили за Србију? Како је могуће да државна каса Србије има милион долара да се без икаквог разлога плати слобода извесног Миладина Ковачевића, који је дивље пребио једног Американца, и стога је и требало да робија у САД, а нема пара за откуп људи који раде у име и за рачун Србије?

– Ако је држава Србија за судбину Слађане и Јовице сазнала „јуче“, а друштвене мреже о томе брујале „данас“, како је могуће да конференцију за штампу о овом веома важном догађају држи Министар спољних послова, а не премијер? Како је, надаље, могуће да телевизије са националном фреквенцијом редовно викендом директно преносе најчешће посве непотребне, бар не пре понедељка, конференције за штампу Александра Вучића, а да ову, о трагичном крају двоје српских државних службеника, директно не преноси ни једна? Да ли је то недостатак елементарног новинарског осећаја истовремено у пет телевизија, или је догађај једноставно означен као крајње неподобан и конрапродуктиван за необјављену предизборну кампању власти?

 

Прорежимски медији потрчали су да одговорност за смрт двоје отетих службеника амбасаде припишу Американцима, али није било ни речи о одговорности српске Владе, Министарства и министра иностраних послова, Амбасаде у Триполију или амбасадора Оливера Потежице.

Криви су Американци

 

– Да оставимо бахати однос према жртвама, и кафанско раздрљену појаву Вељка Одаловића (СПС) иза Дачића, по страни. Како је дошло до тога да фотографије мртвих Слађане и Јовице буду објављене на друштвеним мрежама, а да се тек сад, после скоро три ипо месеца од отмице, стидљиво говори о „преиспитивању околности“ и „утврђивању одговорности“ унутар амбасаде у Триполију, МИП и Владе?

Ово је догађај без преседана, свакако. Догађај који као прву логичну последицу мора да има оставку Ивице Дачића. Али, потом, и врло конкретну истрагу и утврђивање одговорности и изрицање прописних казни за све одговорне на свим нивоима.

То би, у ствари, била процедура за нормалну државу. У Србији данас, некако по навици, очекујем епилог налик природним смртима у поплавама у Обреновцу или грешци пилота у паду војног хеликоптера.

 

---

Фото: РАС, АЛО, Твитер, Фејсбук