(POST)IZBORNI KARUSEL Srbija pobeđuje, sem kad ne pobeđuje; ako kaniš izgubiti, ne smiješ pobijediti

 

Još jedni parlamentarni izbori u Srbiji, 11. po redu od vraćanja višestranačja, ostali su iza nas, s rezultatima koji će pobednicima omogućiti veće arčenje državne imovine, zauzimanje javnih preduzeća i upravnih odbora, a poraženima kuknjavu na sistem, koji su većim delom sami osmislili u vreme kad im je odgovaralo, i „izborne nepravilnosti“.

A šta je, u stvari, prosti, matematički rezultat ovih izbora?

Činjenica je da je vladajuća stranka, „ojačana“ s desetak minornih strančica, klasičnih „grebatora“ za mrvice kolača vlasti, osvojila i (nešto) manji procenat i (poprilično) manje poslaničkih mandata, nego pre dve godine – iako su izbori i raspisani da bi Srpska napredna stranka utemeljila svoj neprikosnoveni položaj. Takođe, dosad manjinski partner vladajućoj SNS, Socijalistička partija Srbije dobila je manje glasova – shodno, i mandata – nego pre dve godine.

Sa druge strane, vladajućoj SNS-koaliciji je i osvojeni broj mandata dovoljan, kada pogleda konkurenciju. Vučić će se sada, iako teško da je zadovoljan, osiliti. To mu je, uz kreaciju razvojnih fatamorgana, zahvatanja u džep birača i sklapanje sumnjivih poslova, i do sad išlo od ruke. U parlament je ušlo još nekoliko bednjikavih ostataka „protiv-Miloševićevskog bloka“ iz 2000, srećnih što su uopšte prešli cenzus i dobili mogućnost da još koju godinu nekažnjeno parazitiraju na velikodušnoj trpezi postavljenoj za preskupih i nepotrebnih 250 poslanika. „Noviteti“, donekle i iznenađenja, su jedino „radikali“, osokoljeni Šešeljevim povratkom iz Haga, i „Dosta je bilo“ bivšeg Vučićevog ministra.

 

 

Veća muka za SNS su partneri iz predizborne koalicije, koji će tražiti svaki svoj deo kolača, u skladu sa sporazumom, iako je teško izmeriti pojedinačni doprinos „satelita“ ukupnom uspehu, baziranom pre svega na Vučiću, neskrivenom stvaranju kulta ličnosti  i jakoj propagandi. Kako uopšte zamisliti da bi nekakav „Pokret socijalista“, recimo, ikad ikome mogao da donese glas (osim urlika!), pa stoga ni Vučić sasvim sigurno nije od njega profitirao na biralištima. Možda je tek koji glas dobio od simpatizera od vazda verolomnog Vuka. I bez obzira što su se fizionomije poput Velje Ilića ili Marijana Rističevića fantastično uklopile u profil Vučićeve stranke. Neka „satelitima“ pripadne samo deset mandata – a pripašće više – eto muke: „gola“ SNS pada ispod polovine. I u situaciju da nesrazmerno zavisi od onih čije je učešće u ostvarenju izbornog uspeha ispod statističke greške. Činjenica da nije dobio očekivanu natpolovičnu većinu dovoljan je povod da lomi kvake po zgradi Vlade. Da li je za Vučića bilo pametnije da dobije nekoliko procenata manje, ali da bar zauzvrat ima sasvim čistu situaciju – ja mislim da jeste, a šefu SNS ostaje da o tome mozga. Jer, opcija postizborne koalicije je uvek otvorena, Vučić ju je i najavio, a tada je matematika mnogo čistija.

Socijalisti su otprilike ostali tu gde su bili – osvojili su manje mandata, ali i u manjoj koaliciji, jer se porodična firma Krkobabića, PUPS, priklonila većem „holdingu“. Upravo u tome se krije Dačićev dobitak, a teška muka za Vučića, bez obzira na činjenicu da je od svih „satelita“ PUPS verovatno donosio najviše glasova. Naviknuti na državno pojilište, nezajažljivi u prohtevima i nerealni u merenju sopstvene vrednosti, „penzioneri“ će nastaviti tom logikom.

I baš činjenica da je politička sfera u Srbiji, umesto mesta za suočavanje najboljih ideja i rešenja za boljitak države i naroda, odavno postala arena za osvajanje pozicije u kojoj bi mogla da se cedi „suva drenovina“ (Stanko Radmilović, poslednji predsednik Izvršnog veća SR Srbije, 1990: „Srbija je kao suva drenovina, više nema šta da se iscedi„) i poprište bitke za najbolje uhlebljenje partijskih čauša, objašnjava zašto se ovih nekoliko saveza i strančica koje su s mukom prešle cenzus, iako opoziciono i suštinski s veoma malim političkim uticajem, ipak toliko raduje.

 

izbori

 

Stranke u Srbiji odavno nisu nosioci političkog mišljenja, zastupnici programa i rešenja, organizacije najboljih, kadre i sposobne da povedu celo društvo i državu u napredak. Naše političke partije čine neostvareni, neznalice, polupismeni, mutavi, nepoznati, bez dana staža, falsifikatori diploma i biografija, musavi, krezubi, fukara, bašibozuk… I zato su one postale „firme“, način za enormnu zaradu vođa i uhlebljenje „posilnih“.  Počev od „najjednostavnijih poslova“ – poslaničkog mandata, kog čine plata, dnevnice, troškovi, jeftin skupštinski restoran; onda članstva u upravnim i nadzornim odborima, telima, agencijama – sve se to dobro plaća i vodi drugim privilegijama; konačno, boravak u izvršnoj vlasti, koji svim napred navedenim materijalnim i nematerijalnim benefitima dodaje i odskočnu stepenicu za međunarodne organizacije ili jake multinacionalne firme.

Nije to izmišljotina SNS, ma koliko se opozicionari upinjali da to prilepe Vučiću i ekipi. To su inaugurisali upravo neki od onih koji čine sadašnju opoziciju, i koji su u prethodnom sazivu bili deo vlasti. SNS je samo nasledio mehanizam, tačnije, čini mi se da je i nastao na ideji tog mehanizma, jer su se oni pređašnji bar trudili da im politički programi izgledaju realno i primenjivo, a SNS to nije ni pokušao. I gde je onda razlika, sem što su jedni u firmiranim odelima, a drugi u opancima; što jedni imaju skupe keramičke zube, a drugima u tri vilice ne može da se skupi broj zuba odraslog čoveka?

Tu je svoju „matematiku“ (pogrešnu, možda, ali ipak suverenu) napravio i običan birač, obeznađen i obespravljen poodavno: zato je i bilo lako prodati glas za  paketić sredstava lične higijene, dve crvene ili nekoliko sendviča… To takvog birača karakteriše kao sebičnog i samoživog, koji nikad neće razmišljati o širem interesu, već samo o svom ćaru. Da se ne lažemo: već dugo se srpski birač pozicionira kao glup, neuk, pohlepan, zao, pakosan, politički nesvestan, primitivan… To, svakako, nije razlog da se ponaša autistično, i uništi i budućnost svoje dece.  Ali, on  vidi trenutni ćar, i istu tu decu uči sistemu vrednosti „priklanjaj se pobednicima, uz njih ćeš profitirati, neka svi ostali crknu„.

Koliko je pašteta potrebno da dobiješ (ili: kakav posao u kom državnom organu, za 30.000; 50.000, nebitno, jer je bedno svejedno), da bi lično uništio svoj i život svoje dece? Koliko je malo potrebno da bi svesno i namerno ignorisao interes te iste Srbije u koju se kuneš i za koju bi najradije lično poklao par stotina „Rvata“, „Arbanasa“, „Bošnjaka“, „Milogoraca“… i misliš isključivo o vrlo ograničenom, jeftinom i kratkotrajnom ličnom interesu?

 

skupstina-srbije

 

Ovi izbori su ponovo pokazali do koje mere su ljudi razočarani, bezvoljni i nezadovoljni ponuđenim političkim izborom, koji se svodi na „glasajte za jedne, koji vas sad lažu i kradu, ili glasajte za druge, koji su vas lagali i krali u prošlosti„. Na izbor između dva zla, uz slobodnu procenu koje je manje. Da li je potreban veći dokaz, od činjenice da je sarkastična lista „Beli – Samo jako – Luka Maksimović„, oko izmišljenog lika Ljubiše Preletačevića Belog, skupljena iz šale, na opštinskim izborima u Mladenovcu postala ozbiljan faktor, osvojivši 21% glasova, odmah iza pobedničkog SNS (sa 29%)?

Konačno, ovi izbori su aktuelizovali stare dileme – treba li vratiti većinski izborni sistem umesto proporcionalnog, i treba li smanjiti broj poslanika? Lično, odgovor po oba pitanja je – da. Iako on vlasti odgovara u načelu,  većinski izborni sistem sad bi više odgovarao sadašnjoj opoziciji, čiji su se delovi još od 1990. zalagali da se uvede proporcionalni sistem. Jer stranke tadašnje (neke i sadašnje) opozcije su ranih devedesetih bile prepoznatljive po jedinstvenom stavu oličenom u antimiloševićevstvu, a ne toliko po ljudima, i kako njihove manjkavosti i neprepoznatljivost ne bi bile bitni odvraćajući faktor. Ironično, sad opozicija ima imena, a vlast koherentnost partije. Uostalom, ako se pogleda izborni uspeh Aleksandra Šapića (u Novom Beogradu), koji je sa listom na kojoj su „mama, tata i bata“, daleko ispred SNS, iza kog je stajala sva partijska i medijska mašinerija, jasno je koliko ličnost znači. Tim pre što je iza Šapića i neki opipljiv dosadašnji rezultat, nevezano što je pređašnji mandat dobio kao demokrata.

Uglavnom, sada je parlamentarna slika Srbije unekoliko drugačija nego posle izbora 2014. godine – ako ništa drugo, više je partija i koalicija u Skupštini – ali se, bar u prvih godinu dana, to neće previše osetiti u političkom životu. Posle toga, očekujem dalje stezanje kaiša u svim sferama, očekujem i „zatezanje discipline“, još veću kontrolu medija, pojačane pretnje i pritiske na neistomišljenike, i sve druge znake batrganja u mreži u koju se Vučić, u dobroj meri, sam upleo. Ne zbog kvaliteta opozicije, već zbog neminovnih spoljnih okolnosti, pojačanih očekivanja naroda, i smanjenog manevarskog prostora u sferi mogućih obećanja i šarenih laža.

Facebook Comments Box
PODELI:

4 thoughts on “(POST)IZBORNI KARUSEL Srbija pobeđuje, sem kad ne pobeđuje; ako kaniš izgubiti, ne smiješ pobijediti

  1. Sve je ovo apsolutno i poražavajuće po nas, tačno. Dokle god nas budu predstavljali i vodili profesionalno neostvareni, bez dana staža, ne možemo da očekujemo ikakav boljitak. Takvi imaju za cilj jedino da obezbede sebe i svoje prapotomke, jer realno ništa drugo i ne znaju.
    Za mene je neprevaziđen Ante Marković, prvo je radio u struci, pa rukovodio, pa onda ušao u politiku. Dokazao se u struci, bavio se privredom, pa je logično i da je nešto dobro uradio

  2. No… slažem se sa Vašim opservacijama iznetim u tekstu i samo sam želeo da se osvrnem na ove izbore i neke prethodne i u odnosu na Vaše zastupanje većinskog sistema kao boljeg za Srbiju.

    I ovi izbori, kao i mnogi prethodni su pokazali da neki davno bivši opstaju samo zahvaljujući tim raznim koalicijama i predizbornim udruživanjima a da je većinskog izbornog sistema, davnih dana bi mnogi, i pojedinci i nazovi stranke nestali sa političke scene Srbije.

    Prvo, hajdemo malo, sa mog stanovišta, o manama proporcionalnog izbornog sistema, tj. više o krajnjim posledicama tog izbornog sistema.

    Zapravo, sve ono što ste naveli stoji i još bih samo dodao, zahvaljujući njemu u parlamentu nas zastupaju ćerke i sinovi bivših, sadašnjih ili pokojnih političara.
    Nekada je bio adet i običaj da roditelji započnu neki porodični biznis a onda ga ostave deci, sad je to stranka i mandat.
    Ili, dođemo u situaciju kao posle onih pretprošlih izbora kada je jedan bivši, trenutno, moguće da će opet biti, velikih političkih igrača, svoje usluge privatnog obezbeđenja jednom bivšem žestokom momku sa beogradskog asfalta platio time što je njegovu poslednju suprugu, em mladu, em lepu, em neku nazovi estradnu zvezdicu i jeliti, javnu ličnost, stavio na listu i ugurao u parlament…

    Nemanje petlje i ličnog integriteta naših vrlih vođa da sami izađu na izborni megdan no gledaju da okupe neku što širu koaliciju dovodi samo do toga da ima i previše „gladnih“ usta koje onda treba nahraniti, i previše onih Nušićevih malih, „inače dobrih ali eto, malo nesposobnih…“ kojima treba naći državnu službu…

    Ali neće oni menjati izborni sistem, koliko god se ispostavilo da ih preskupo koštaju te koalicije i namirivanje trabanata oko sebe jer u suprotnom, moraju izgraditi i pustiti ljude iz stranke, oko sebe znači, koji će prerasti jedan lokalni okvir kao što je opština ili grupa opština.
    A to je već opasno jer ko zna ko sve od njih se najradije iz detinstva priseća samo stripa o veziru Iznogudu i njegovoj želji da postane kalif namesto kalifa?

    Pa pogledajte, pišete o sadašnjoj opoziciji koja ima imena!
    A kako su ta imena izgrađena?
    Nekim velikim radom i rezultatima ili jednostavno cepanjem postojećih stranaka i formiranjem novih?
    Samo su, ili rušili prethodne kalife ili, ako im to neuspe, stvarali svoje stranke da konačno zasednu…
    A imali smo i slučajeve zbačenih kalifa da i oni onda opet naprave neku strankicu, partijicu, grupicu građana i stave opet neku krunu nekog predsednika tamo nečega!

    I koliko su svi oni sami uvereni da bi imenom i prezimenom prošli u nekoj izbornoj jedinici?

    A većinski?

    Malo je skuplji za državu ali to se da vrlo lako kompenzovati smanjenim brojem poslanika i što je još važnije, nema trabanata i gladnih usta koje treba nahraniti i nesposobnih malih kojima treba neki državni posao naći…

    Ali, znajući naše vrle političke vođe, i većinski izborni sistem bi izvotoperili.

    Da li se sećate recimo onih prvih višestranačkih izbora posle II svetskog rata u Srbiji, davne već, beše 1990?

    Podsetiću na par primera.

    Kalkulisalo se ko bi gde imao možda bolju prođu pa recimo, pokojni Vladan Batić, inače Obrenovčanin i iz Obrenovca kao mestom življenja, odjednom iskoči kao kandidat u izbornoj jedinici Zvezdara II ili IV, ne sećam se a iskreno, ne kopa mi se sad po mojim papirima, jer njegovi Obrenovčani za njega ne bi glasali jer, em nije bio neko ime tada, em je politička klima tamo tada procenjena kao promiloševićevska već je gurnut na Zvezdaru jer se procenilo da tu ima šanse.
    I da, prošao je, i ja sam tada glasao za njega, baš nošen onom protivmiloševićevom klimom koju ste u tekstu spominjali i OK ali onda gledam, dotični to iskoristi da sve što može uradi za njegov Obrenovac i da tamo pravi bazu i za svoje ime i kasnije ime svoje strančice…

    Ili kalkulacije od tadašnje DS pa svi uvaženi mislioci i sede glave po volji Dragoljuba Mićunovića kandidati takoreći u krugu dvojke a Borisava Pekića gurnuše u radničku Rakovicu i tamo ga Šešelj sačeka…
    (I ne, nemislim ništa ni loše ni u pežorativnom smislu ni na račun radnika, niti Rakovice već o nekim drugim stvarima pišem a ko želi da shvati, shvatiće).

    Ili da pričamo o izbornoj geometriji gde se ono kao ispoštovala forma a onda imamo izabranih poslanika sa 36000 glasova recimo, imamo onih sa 20-25000 a imamo i sa par hiljada ili par stotina pa do jednog poslanika SPS-a koji je, čini mi se u Glogovcu izabran za poslanika sa okruglo 100 glasova!

    Jednostavno… u zemlji Srbiji više iskreno skoro i neverujem da se nešto može na normalan način uraditi.

    A možda da se proba sa podizanjem cenzusa?
    Pa recimo, sada je 5% za listu a recimo, spusti se cenzus na 4% ali zato, za svaku sledeću stranku, pokret ili grupu koja se prikači, još po recimo 2%, eto neka samo pola nego da idu solo pa neka se udružuju i neka „veliki“ pod svoje okrilje prihvataju i Udruženje lovaca na NLO iz Gornjeg Kusadka ali da to u startu ima svoju cenu.
    A sa druge strane, smanjenje broja poslanika… 120 ukupno je dosta.

    1. Sećam se tih izbora, veoma dobro, pratio sam ih kao novinar, a još više kao neko ko se stvarno nadao pozitivnim promenama u društvu. Čak su posle toga, u opozicionim krugovima, figurirali predlozi nalik Vašim idejama, ali sve to je padalo u vodu zbog potrebe tadašnje opozicije da osvoji glasove na ime stranke i antimiloševićevsku retoriku. Mediji su, doduše, bili kudikamo slobodniji tada nego sada, ali je SPS i dalje bio u velikoj prednosti. Smanjenje broja poslanika, bez obzira na sistem, je po meni nužnost koja je trebalo da se dogodi „juče“, tj sa prvim znacima krize. Na žalost, izostanak te spremnosti uklapa se u konstrukciju državnih jasli, na kojima se hrane oni koje sam pomenuo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *