ЈОВАНКА И СРБИ

Могу, негде, да разумем погане мотиве што је Јованка Броз до 1990. била одстрањена из јавности, као непријатни сведок борбе за власт комунистичких подрепаша после Титове смрти.Могу да разумем и да се у хаосу Милошевићеве Србије, од 1990. до 2000. питање где и како живи Јованка Броз никако није постављало, с обзиром на судбину свог становништва држава, које су кроз беду и смрт настајале од Титове Југославије.

Никако, међутим, не могу да разумем, да се за потоњих 13 година „демократских“ режима после Милошевића, удовица покојног председника, третира на начин на који су је третирали.

То је део где не разумем. Али, иза несхватања, долази гнушање; сад, кад после њене смрти, сви који су могли да промене њену судбину лаганог гашења под тешком болести и нехуманог живота у мемљивој полусрушеној кући – крећу да се пренемажу. Да је жале. Да се утркују у емпатији.

Супер, сахранићете је негде поред Тита, у „Кући цвећа“, истој оној коју сте с почетка 90-их, и почетка ваших тад опозиционих политичких каријера, хтели да откопавате и мртвог Тита (ако га тамо уопште има, сећате се?) селите на гробље.

Опраћете савест?
Могуће, јер, с обзиром да су вам образи к`о гузица, за ту работу вама је довољно неколико листића гуз-папира.

Али, мени је то све љигаво и тужно.

Да се разумемо, о Јованки Броз немам посебан став. О Титу сам имао, јер сам одрастао под утицајем деде, краљевог официра. О Јованки не, иако сам свашта о њој чуо, и доброг и (још више) лошег. И да је ратни херој, мајор, и да је дама која је Титу у свету давала посебан „шмек“, и да је покондирена личка сељанка, и да је бескрупулозна…  Али, да се не бавимо гласинама, већ да препустимо историји да сабере своје оцене?

Мој „став“ је – Јованка Броз је била једна заборављена, болесна бака, на чијем је примеру „демократска“ Србија показала и шта је и каква је, како третира старе људе, како се односи према својој прошлости; а Срби, још једном у историји, манифестовали колико им је лако да одсеку главу ономе чије су стопе донедавно љубили, и да од обожавања искреирају мржњу или равнодушност, а не знам шта је горе.

Оно шта ме додатно љути је чињеница да је Јованка, у неку руку, персонификација лошег и недостојанственог живота огромног броја старих људи у Србији.
Што ће рећи, ако сте могли да се понашате као скотови према једној болесној баки, која је случајно била жена доживотног председника, коме сте се, неки од вас, а ваши очеви сигурно – понизно, додворашки клањали… Шта да очекује обична бака у Србији?

Имате ли појма колико обичних бака цркава у немаштини, гладно, болесно, заборављено? Или их се сетите само у време предизборне кампање, када се сетите и нас осталих, који, бар док не дођемо у дубоку старост, имамо неку снагу да се боримо за пуку егзистенцију?

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *