Када бих те срео,
када бих те само срео…
Негде, на улици,
саму, замишљену, и – знам – несрећну…
Када бих те срео,
такву,
и – знам – и даље лепу,
после толико времена
без речи бих те загрлио,
стиснуо чврсто да те опет не бих изгубио –
и љубио.
Када бих те, само, срео,
јер сујетни људи слушалицу не дижу,
па случај мора да се уплете
и осмисли срећне расплете
мимо снова…
Када бих те срео,
само бих те чврсто стиснуо
да зајечиш,
да помислиш да ћу те сломити,
и не бих марио,
јер би мој језик нашао твој,
а то је све што сам годинама желео.
Када бих те срео,
али те не срећем,
јер обоје избегавамо путеве који би нас срели.
Ипак се надам.
Када бих те срео,
не бих те поново испустио.