Четврти владар из црногорске династије Црнојевића, Ђурађ, владао је кратко (1490. – 1496.), али је за то време оставио дубок траг у историји. Иако су извори из тог периода шкрти и мањкави, непорециво је да је најстарији син Иванов у историји забележен по три основа: као човек који је дотадашњу државу Зету преименовао у Црну Гору, као утемељивач прве државне штампарије у Европи и штампар прве књиге („Октоих“) на Балкану, и као човек на крају чије власти је Црна Гора престала да постоји као држава. Приде, његов тестамент, написан 1499. у Милану, важи за један од најлепших прозних текстова тог времена.
Ђурађ је оца Ивана, господара Зете и утемељивача Цетиња, кога је пред смрт и замењивао, наследио у веома неповољним историјским околностима: развучен између Турске и Млетачке републике, и сталним покушајима да се „преведе“ на другу страну, суочен с исламизацијом… Ипак је 23. марта 1492. Ђурађ утврдио границе између Маина, Брајића, Црмнице и Паштровића у тадашњој Зети. С обзиром да је језгро зетске државе обухватало област између Скадарског језера и Ловћена, која се називала Црном Гором, Ђурђевим озваничењем читава је држава добила то име. Црна Гора.
Грб Ђурђа Црнојевића
На Цетињу је 1493. основао прву штампарију, са штампарском пресом и алатом из Венеције и словима, матрицама и опремом израђеним на Цетињу. Уз помоћ седморице радника и јеромонаха Макарија, Ђурађ је наставио традицију старе писарске вештине новим техничким средствима, наводећи као разлог свог прегнућа оскудицу у рукописним књигама због рушилачког налета Турака. Из цетињске штампарије изашло је 5 књига: „Октоих првогласник“ (1493/94), делимично сачуван „Октоих петогласник“ (1493/4), „Псалтир с последованијем“ (1495), „Требник„, сачуван у одломцима, и изгубљено „Четворојеванђеље“ (1495/6).
Већи део свог владарства бавио се унутрашњим питањима. Али, када је 1496. године дознао за план француског краља Карла VIII о подизању устанка у Албанији, Ђурађ је поверовао да би се тако и Црна Гора могла ослободити вазалног положаја према Турској, па је преко својих изасланика исказао подршку француском краљу. Када су на Порти открили овај план, наредили су Ђурђу да дође у Цариград или да напусти Црну Гору. Ђурађ је изабрао изгнанство. Црна Гора је исте године изгубила статус вазалне земље, и као засебна област стављена је под надзор скадарског санџак-бега (1496).
Црна Гора под Црнојевићима
Као судбинска парадигма у односима браће на овим просторима, Иванов средњи син, Стефан, је крајем 1496. понудио Порти да он уместо старијег брата Ђурађа управља Црном Гором. Порта је желела да уклони Ђурађа, али Стефану није обећано ништа више од уживања једног тимара у Црној Гори, што је он прихватио. Ђурађ је отишао у изгнанство, а „власт“ Стефанова простирала се на – 60-ак кућа. У првом турском попису Црне Горе (1497.) наводи се да је Стефан Црнојевић спахија који ужива један тимар. У Црној Гори Стефан је живио до децембра 1498. или јануара 1499. године, када га је скадарски санџак-бег лишио тимара. Стефан Црнојевић се последњи пут помиње у историјским изворима 1503. године.
Најмлађи син Иванов, Станиша „Станко“ Црнојевић (1457.-1530.) као четрнаестогодишњак је 1485. послат за таоца у Цариград (Истанбул). Ту је примио ислам и добио име Скендербег. Како је дошло до тог имена и два „Скендербега“? Из почасти. Стефан Црнојевић, отац Иванов, био је ожењен Маријом, најстаријом ћерком Ивана Кастриота. Син Ивана Кастриота и српске племкиње Воисаве био је Ђурађ (Ђерђ) Кастриот Скендербег. Дакле, албански војсковођа и највећи национални јунак је био ујак најпознатијег Црнојевића.
Ђурађ је покушавао да се врати уз Црну Гору и поново успостави власт, али... Приликом повратка из Италије у Црну Гору 25. фебруара 1500, Ђурађ Црнојевић је упао у млетачку клопку, а потом изручен Турцима који су га спровели у Скадар и даље у Цариград. Последње вести о њему датирају из 1503. године. После његовог загонетног нестанка наступио је период подловћенског принципата, у коме је функционисала стара институција црногорске власти – Општецрногорски збор. Верује се да је Ђурађ умро око 1514. године (неки извори помињу 1511.) и то на имању у Анадолији, које му је поклонио султан Бајазит II.
Национална библиотека Црне Горе на Цетињу данас носи његово име.
Споменик Ивану Црнојевићу на Цетињу
Но, то није био крај Црнојевића у Црној Гори. После губитка самосталности Црногорци су задавали доста тешкоћа турској власти. У тој ситуацији Турци су се сетили потурченог Ивановог сина, Скендербега, и због презимена Црнојевић поставили га 1513. за црногорског Санџакбега. Као турски управитељ, користио је печат Црнојевића, са двоглавим орлом. Потписивао се као: „санџак црногорски и всој диоклитијанској земљи господин“. Био је омражен међу Црногорцима, због наметања виших пореских обавеза од прописаних и чинећи многе злоупотребе своје власти. Због његовог зулума и похлепе 1519. године Црногорци подижу буну која је угушена у крви. Скендербег је ипак остао на власти и владао још суровије све до смрти 1530. године.
Легенда вели да је по доласку у Црну Гору, Станко једно време био у селу Бушате, па су га зато прозвали Бушатлија Станко. Вероватно су се по томе његови наследници звали Бушатлије, као на пр. у XVIII веку скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија. Овај паша, који крајем 18. века предузимао опсежне војне походе Црну Гору, тврдио је да је директан потомак Станише Црнојевића и да му је Црна Гора и престоница Цетиње дедовина. У последњем од тих похода, у бици на Крусима 1796, Бушатлија је поражен од трупа Петра Петровића Његоша. Главу му је одсечена и као симбол црногорске победе однета је у Цетиње.
Његов потомак Махмут Бушатлија се 2014. године повратио у православну веру.
Фото: wikipedia, vijesti.me