Напад на новинара је – недопустив. Посебно физички напад, али и сваки други напад, на представника професије која се описује као „пас чувар демократије“ је, по природи ствари, покушај да се сузбије право на информисање и на различитост мишљења. По потпуно истим критеријумима треба тетирати свако прогањање медија или медијских радника.
Велимир Илић шутира новинара
И не дешавају се напади на новинаре и прогањања медија само у полудивљим, полуколонијалним, промафијашким државама са никаквим или слабим демократским системом. Напротив, недавно смо били сведоци напада на новинаре у САД и Холандији. Ипак, они су у стабилним демократијама изузетак, моменат када деценијама изграђивани сигурносни вентил попусти и допусти насиљу, примитивизму и бахатости, од ког нису излечена ни најмодернија и најсавременија друштва – да исплива.
Напади на новинаре, као и све друге врсте прогањања медија у Русији и другим државама бившег СССР, па чак и целог Источног блока, а посебно у балканским полуколонијалним патрљцима насталим распадом СФРЈ, међутим, нису изузетак. Они су стандард, правило, део комуникационог манира, чак „фолклора“: као такво, насиље је постало малте не део личности, образац понашања група, нешто сасвим „нормално“ у свакодневном животу, и њиме не манипулише само власт, већ у скоро подједнакој мери и они који би се радо власти дочепали.
Ваши и наши
Постоје, наравно, разлике у нијансама, степену бруталности, нивоу бахатости и примитивизма: код неких политичких групација насиље је увијено у шарени папир и обланде, код других је уочљиво, ортодоксно, сирово и без амбиције да се скрива – али је свима заједничко да се, спровођењем различитих форми насиља и притисака над медијима и новинарима формира или измени медијска слика. Све је то само много видљивије када власт – најчешће криминализована политичка олигархија склона диктатури – комуницира са становништвом. У земљама (овде намерно не употребљавам термин „државама“), у којима је насиље манир – насиља нико није поштеђен, и његова примена расте пропорционално друштвеном утицају оних на које се примењује. Потпуно је друго – али не и занемариво – питање, што неки напади изазивају бар саосећање у јавности, а други „навијање“ у стилу „тако им и треба“. Ту је ствар до перцепције појединих медија и својеврсног „делегирања“ казне због лоше и неправичне уређивачке политике, с медија на његове упосленике.
Пропаганда инсталирана у медије
Овде треба имати у виду да је физичко и психичко насиље према новинарима, односно прогањање медија, само једна нога насилничког грмаља, којом диктаторски или диктатури склони режими (или они који би то да постану) стоје на врату демократије. Друга нога је пропагандна машинерија инсталирана у одору медија и новинара, који су у народу добили епитет „подобни“ (медији и новинари), иако по својој суштини, школском опису, у ствари немају ни једну од карактеристика медија и новинара, већ пропагандних средстава и пропагандиста.
Док смо с почетка деведесетих у Србији, на пример, имали примитивни, или боље речено једноставни бунт против медијског система који је, готово без изузетака, био у слугањском односу према владајућој групацији (иако то сада, с ове тачке гледишта, изгледа сасвим бенигно), сада су се ствари искомпликовале. Да, било је и тада претњи и притисака. И сам се сећам упада Аркана са екипом у редакцију „Новости плус“ 1990. Ипак, то су били драстични изузеци. Сада је другачије. Логика „ако ниси с нама, против нас си“ део је „идеолошке“ базе неспособних, нечасних, незналица и недобронамерних: да би се та слика целог друштва и политике задржала, изведен је „паклени план“ с промовисањем пропаганде у пожељно новинарство и „новинара“ за квалитетне медијске посленике, а жигосањем новинарства као нечег злог и опасног за државу, нацију и њеног безмало савршеног, веома добронамерног и способног Вођу.
Милан Пантић
Случајеви насиља над новинарима и медијима у Србији су свакодневни. И трају безмало три деценије. Само је колега Небојша Вуковић у књизи „Небеска редакција“ побројао 19 нерешених или необјашњених случајева убистава новинара у Србији. Случајеве ударања, псовања, претњи, прогањања… нико никад није сабрао. Сваки позив у невреме, „сугестија“ у професионалним детаљима, често чак и захтев за ауторизацијом – су притисак.
Али, полиција све те знане и незнане случајеве није решила. Јер је, на жалост, нерешавање таквих случајева део плана да се новинарство као професија уруши, а људи дестимулишу да се баве новинарством. Највиши носиоци власти су годинама већ глуви и неми због тога, а ако се и огласе, то су декларативне, уопштене и неискрене изјаве без икаквог конкретног ефекта. Ако, наравно, и сами не направе какав гаф, попут тадашњег министра одбране Братислава Гашића, који је додуше, после изразито јаког притиска јавности смењен због тога што „воли новинарке које лако клекну„, али је касније и награђен постављењем за директора БИА.
Познати су нерешени случајеви (само)убиства Даде Вујасиновић, убистава Славка Ћурувије и Милана Пантића, бомбе на прозору стана Дејана Анастасијевића… Само последњих месеци, примењена је сила према новинарима који су пратили инаугурацију председника Вучића, новинарки „Крика“ је обијен стан, друга новинарка је праћена, дописнику „Новости“ је прећено, као и још неколицини колега из других медија („Маглочистачу“ чак клањем), неколико новинара добило је „ћушку“, многи су отпуштени, а посебно „заслужни“ не могу да нађу посао. Од 1. јануара пријављена су четири физичка напада на новинаре, један на њихову имовину, 14 вербалних претњи, и 29 притисака на представнике медија – подаци су Тужилаштва.
Ствар се, међутим, закувала тек када су, јуче, током протеста „Двери“, како је саопштио „Пинк“, физички нападнуте две новинарке ТВ „Пинк“ испред зграде приватне телевизије Жељка Митровића. У осуди напада на две новинарке изређали су се странке владајуће коалиције (до сада врло штуре чак и у много драстичнијим ситуацијама), бројни представници сродних медија (до те мере да је неукусно), па и највиши предсавници извршне власти на нивоу министара (као никада до сада, и прилично неуобичајено). Напад су осудиле и водеће опозиционе личности, као и оба новинарска удружења (УНС и НУНС).
Снимак инцидента пред ТВ Пинк (прилог Блиц ТВ)
Да још једном будемо начисто: Напад на новинара је – недопустив. И ту нема „али“. Нема „објашњења“ и „образложења“ да неки раде и извештавају „овако и онако“. Нема „режимских“ и „опозиционих“, нема подобних и неподобних. У уређеним друштвима, каквима Србија тежи, развијају се други методи којима се „кажњава“ неновинарство, пристрасно и навијачко новинарство, пропаганда. То није и не сме да буде физичко насиље. Никада. Ни под каквим изговором.
На томе инсистирам, да не би било забуне због редова који следе. Или каквог погрешног разумевања. Е сада, хајде да се позабавимо тиме како је до јучерашњег насиља дошло и над киме, и ко би све, осим организатора протеста за пропусте у обезбеђењу, могао да буде крив.
Твит Г. Узелац после пребијања
Најпре, шта ће новинарке „Пинка“ напољу, у маси која је дошла да изрази протест због уређивачке политике ове изразито таблоидне и владајућој странци слугарањске ТВ станице? Узимају изјаве? Десет метара даље, у сигурности бројног приватног обезбеђења, не чују покличе? Ишле су саме да провоцирају демонстанте? Или их је неко послао међу „бунџије“, свестан, или „могавши да буде свестан“, да би могло да дође до инцидента? Да се разумемо, ово питам искључиво са позиције дугогодишњег уредника и покушавајући да разумем новинарску сврху.
За то време, окружен обезбеђењем, власник „Пинка“ као на пијаци, свађа се са демонстрантима. На једну њихову, три његове. Озвучење, па да се објаснимо. У најмању руку, мени то изгледа као провоцирање. Незадовољна маса, коју Митровић додатно чини бесном. Уз новинаре и сниматеље пуштене у масу. Као да се „чекао“ инцидент. Нова ријалити идеја? Ни то није немогуће. Посебно ако се има у виду брзина, у суботу поподне, којом су се у студију „Пинка“ потом окупили сви који ће бираним речима осудити „фашистичке нападе“.
Демонстанти и Ж. Митровић, који провоцира
Новинар, по природи професије, ризикује и ставља главу у торбу. То дође као опис посла. Баш зато га треба заштитити. А та заштита треба да крене из саме редакције. Јер, ништа није безазлезно. Као младом новинару претили су ми неки пензионисани официри, који су без гласања преузели „власт“ у једној београдској стамбеној згради, па сам их назвао „војна хунта“; срећом, отишло је у правом правцу, на суд, где су наравно изгубили; ипак, није ми било свеједно, и много ми је значила подршка уредника и редакције. Нешто касније, попио сам прве батине, иако уредно означен и легитимисан, на деветомартовским демонстрацијама: полицајац ме је изударао пендреком по бубрезима, на правди Бога; неко време је било крви у мокраћи, па је престало. И тако редом, до дана данашњих, када сам, док сам критиковао власт ДС, добијао упозорења да не би требало тако да пишем јер би могло „свашта да се деси“, или сад, кад критикујем власт СНС, када добијам исти текст, другим гласом.
Поента је – шта год радили и како год радили, новинаре нико не сме да бије, прети им или на било који начин их угрожава. Постоји деманти, постоји Савет за штампу, постоји суд – све су то начини да се неко заштити од новинарске грешке или зле намере. А у крајњој линији, постоји и институт демонтаже једног болесног, неприродног политичког система поремећених вредности, склепаног да би омогућио несметано богаћење политичарској касти и тајкунима. Јер је насиље у сржи система. Новинарство и медији су само колатерална штета.
Фото: tanjug.rs, beta.rs, politika.rs, kurir.rs, карикатура: D. Petričić