(Ваљевске Новости, 8. март 2017.)
Како човек да прихвати истину да некој особи супротног пола није интересантан на начин на који се нада да је? У ствари, чини ми се да је то оно „питање свих питања“ негативног аспекта мушко-женских односа. Нека ми опросте заговорници оних других комбинација: за мушко-мушке, женско-женске и ине необичне и неконвенционалне шеме не сматрам се ни лаички искуствено стручним.
Сва психолошка и социолошка, дакле – стручна, решења и одговори, немају ауторитарну потврду у пракси: у теорији, сви знамо како би требало реаговати, шта би требало чинити, који је ред потеза, али никако то не успевамо да урадимо у животу, када нам се ситуације из теорије и догоде. И сви смо то доживели: и остављање, и неуспешне покушаје да придобијемо нечију пажњу.
Освајање је генерално ствар феромона, оба пола имају ту потребу да заведу и да се „докажу“ сами себи, и другима, али различито реагују на одбијање. Наравно, имаћемо у виду да ово нису тврдње засноване на научном истраживању већ на личном и искуству људи с којима сам причао, те да изузеци потврђују правила.
Док код раскида везе жена брже преболи, а мушкарац има тежу, „одложену реакцију“, код одбијања, односно незаинтересованости друге стране, ствари стоје супротно: мушкарац ће се, кад жена покаже незаинтересованост, једноставно пребацити на другу мету, а жена ће – када је мушкарац незаинтересован – да мучи муку са сујетом, размишљајући шта је то на њој или у њој што мушкарца није заинтересовало, да ли се ту умешала нека друга жена, шта је погрешно урадила (обукла, намазала, рекла…) и слично.
И ту се не зауставља: трудиће се да мушкарца убеди у супротно – да га „натера“ да се за њу заинтересује, и у те сврхе употребиће сва средства. Али заиста сва. Колико год било безизгледно, колико год јој се неке ствари јасно и конкретно предоче, ма – макар бежао од ње – она ће се трудити да твоју одлуку промени. То је једна од основних животних ситуација у којој женина мора да буде последња, и где жена мора да буде та која ће одбити или оставити. Макар то и није била њена изворна намера.
Зашто? Зна она одлично да је код мушкарца 2 + 2 увек четири и да се мушкарци не поигравају кад кажу „не“, јер су тада и женски шарм, и духовитост, и речитост, и понуда секса као крајња „мера“ (а да се не лажемо: ако ишта у завођењу „пали“ код троножног бића, то је секс или бар добро одмерена фелација) – недовољни. „Не“ је – „не“, па којом год реченичном комбинацијом то било предочено. Али то једноставно не може да прође тек тако, не сме да се заврши неуспехом њених адута, јер то даље води дуготрајној патњи, самооптуживању, анализирању пред огледалом и другарицама, преиспитивању, несигурности… Жени смеш да ти будеш неинтересантан, таман да има материјала да те исмева с другарицама, али да она буде неинтересантна теби? Никако.
Сви знамо оно „правило“ – да ће те жена више „волети“ што је више одбијаш и што си јој недокучивији. Термин „волети“ намерно стављам под наводнике, јер ту наравно нема ни слова од љубави, у питању су искључиво ствари о којима сам писао малопре. Али да, то потврђујем пред Богом и људима, сопственим искуством.
Да ли умем да дам савет – како жена да схвати и прихвати да мушкарац једноставно није (или није више) заинтересован? Не умем. Често испричам како је изгледао један мој младалачки раскид, с једном Весном. Намерно сам је позвао да се видимо поподне, шетали смо, ја сам обалавео од приче, она није уважавала шта год да кажем, убеђивала ме је у супротно; натезање је трајало сатима (а мене ужасно смори кад морам да се натежем око очигледних ствари, па се још и изнервирам јер ме „смишљено неразумевање“ понижава), дошла је поноћ, нема аутобуса до ноћног, већ прилично исцрпљен испадам говно (пардон мај френч) и пратим је на аутобус уместо да је одвезем, и, не, ни то није довољно. На растанку ми рече: „Наставићемо разговор сутра“.
Мало је рећи да сам тад схватио како неке жене успеју да се удају за жељеног (или: циљаног) мушкарца, без по муке, у кратком периоду, док се сви чуде „шта му би“.
Елем, мислим да сте схватили да ни ја немам објашњење и одговор баш на сва питања. У неком моменту, у већини случајева, то „прихватање неприхватања“ се најчешће и догоди, практично се прихвати фактичка ситуација, али је велико питање колико је то у глави просечне жене заиста расчишћено, убедљиво, без последица. Једна моја бивша „дружбеница“ је успешно усеравала (опет, пардон мај френч) сваку своју потоњу везу имајући неодољиву потребу да неку „тиху патњу“ која је није регистровала, макар сексуално израби.
Дакле, драге даме, могу само да саветујем: ако каже „не“, то и мисли. Да, неће одбити секс или бар фелацију ако то „понудите“ као последњу меру одговарања, али ни после тога „не“ се неће променити.
Могу да вам посведоче Гоца, Ирена, Драгана, Весна, опет Гоца, Невена, Данијела, Селена, Драгана опет, Наташа…