КАУБОЈСКА ЗЕМЉА СРБИЈА

Живимо у чудној држави, у којој припадници официјелне, државне, наоружане формације убију премијера, после неколико неуспешних покушаја, на које очигледно никад није нико обратио потребну пажњу, а онда се цела завера и један чак и за наивне јасно дуго и темељно, на другом месту, смишљан план – сведу на неколико дугогодишњих затворских казни за непосредне извршиоце.

Онда, неколико година касније у тој истој чудној земљи, службени џип високог официра друге државне наоружане формације пар пута испресеца строго штићени ескорт шефа државе, то се медијски дигне на ранг покушаја атентата, и одједанпут – све „легне“ као да се никад ништа није десило.

Ако на све то додамо дугачку историјску традицију војних удара у Србији, негде ми се чини сасвим логичним инсистирање заплашене јавности да се и убиство Ђинђића (са све неуспешним покушајима) и покушај атентата (први?) на Николића расветле до краја, расчисте све недоумице, учесници, инспиратори и помагачи сместе иза браве. Да се дају одговори на сва питања и реше збуњујући моменти. Да се јавност увери да није баш тако лако убити високог државног функционера, и да притом, тај исти функционер не шурује са мафијом.

Мене заиста занима зашто још Ђинђићево обезбеђење ономад није реаговало по правилима службе – јер, штићена особа на високом државном положају ту се много не пита – као што ме занима и зашто, ако су се ствари дешавале онако како је представљено путем медија, Николићево обезбеђење није реаговало како књиге налажу? Не желим да нагађам – ни да ли је једно плод издатих мафијашких интереса, ни да ли је друго невешти покушај да се исконструише чистка како би се полиција ослободила нежељених, а партнери у владајућој коалицији довели у неповољнији положај.

На примеру заштите шефа државе или владе „ломи“ се и заштита обичног грађанина. А ту, у истој земљи Србији, обичан грађанин одавно није заштићен.
На послу мобинг, у породици насиље. Економска беда доводи грађанина да мора да трпи неистрпиво, да би задржао какав-такав посао и колику-толику, најчешће нередовну плату. Силеждије на друму, силеџије на улици. Тучњава око саобраћајног прекршаја, потеже се оружје због преког погледа у пекари.
Полиција некад реагује, чешће не реагује. А и кад одреагује, богат и моћан је у бољој позицији. Па чак и кад не буде тако, суд најчешће поквари сав дотадашњи труд полиције – растезањем поступка, ослобађајућим или увредљиво благим казнама.

Морални оквир, и морални судови грађана, посебна су прича. Не морам далеко у прошлост: колики проценат српске јавности је оправдавао Лаушевићев злочин само зато што су жртве биле Црногорци, за које се „претпоставља“ и „зна“ да су барабе и битанге, а убица је, јелте, познати глумац, који је, усто, и леп? Чињеницама целог случаја мало ко се бавио, као и основним: Ж.Л. и његов брат су потегли оружје на једног ненаоружаног младића и убили га, онда су убили и другог који је у међувремену дошао на место злочина, па ранили и трећег који је тридесетак секунди после другог ушао у кафић… Шлаг на торту ставила је криминогена екипа Тадић-Хомен, искористивши такво расположење дела јавности за прикупљање јефтиних предизборних поена.

Најновији случај – „момак“ је малтретирао девојку, и на крају је убио, у Новом Саду – само потврђује тезу о потпуној моралној изопачености примитивних организама који бивствују на тлу Србије. Не, не закључујем о неком по физичком изгледу, па нећу говорити о изразу лица, очигледном менталном склопу и образовном профилу који „извиру“ из фејсбук странице или „јакуза стајл“ тетоважама убице. Не, не поводим се чак ни за примарном логиком која налаже питање једног оца – а шта је нормална, добра девојка тражила са неким таквим, што не побеже, дете? Не, нећу чак ни питати где су све време били породица, пријатељи, полиција, друштво као такво…
Д.М. је зверски тукао и мучио своју девојку В.Ч. и на крају је убио. То је прва чињеница. Друга је – чинио је то и раније, само смртни исход није уследио. И то је једино битно.

Онда креће манифестација националног моралног суноврата. Д.М. најављује самоубиство. Психијатри кажу: онај ко прича о самоубиству, жели пажњу, жели да га неко од тога одврати, жели неки ефекат за који је ипак битан предуслов – да остане жив. Одмах се појављује „заинтересована“ јавност, која се дели на две подједнако одурне групе: једна унеколико „оправдава“ убицу сажаљевајући га, убеђујући га да се не убија и неретко сугеришући да се суочи са правдом, а друга креће у осуду жртве, тумачећи цео чин по систему „сама је тражила“: хтела је паре и луксуз, а ко ће то да јој у данашње време да, осим „контроверзни бизнисмен“. Наравно, што је „контроверзни бизнисмен“ више на мафијашкој лествици, његове „старлете“, „манекенке и фотомодели“ су ближе имиџу и стандарду Маријане Матеус. Ова сиротица је очигледно тек закорачила погрешним путем потраге за бољим животом, па ништа боље није ни могла да нађе од изопаченог крими-пилићара.

Елем: шта је то што може да оправда убиство, сем ако неко убиством не одбија истовремени противправни и интензитетом и оруђем слични насртај на себе или свог ближњег? Да ли то што пристанеш да будеш са неким „са оне стране“ значи и да пристајеш да те убије онда кад му се ћефне? Да ли то што у животу направиш неки погрешан избор значи да неко за то свакако непозван може да те несразмерно високо казни? Да ли твој нижи друштвени (национални, верски…) положај аутоматски значи да неко на бољем или вишем положају може да ти науди?

На жалост, изгледа да веома велики број људи у земљи Србији на ова и слична питања одговара са – ДА.