КЛАНИЦА НА ГРАХОВЦУ

Давне 1858. године, на дан 13. маја (1. по старом календару), завршена је једна од најкрвавијих и најславнијих битака између отоманске Турске и Црне Горе – битка на Граховцу. После велике победе над много бројнијим противником, Црна Гора је добила значајно територијално проширење, заплењена је огромна количина оружја и опреме, Турска је понижена, признато је разграничење, све је то имало утицаја и на даља политичка дешавања, а вест о сјајном војном успеху и огромној храбрости Црногораца у тродневној бици проширила се брзо хришћанским светом.

На Граховцу је војвода Мирко Петровић, старији брат књаза Данила, на челу војске од 7.000 (са херцеговачким добровољцима) војника, добио кључну битку против много бројније Османске војске (7.000 главнине – низама, још око 6.000 башибозука), коју је предводио Хусеин-паша. Значајан арсенал војне опреме („8 топова, 6.000 пушака, 2.000 шатора, 2.000 коња, 10.000 ока муниције и много застава“), као и око 12.500 франака у злату, остао је у рукама Црногораца, што је било веома значајно за потоње ратове за независност 1862. и 1875-1878.

Битка на Граховцу

Како је до битке дошло?

Да би доказала своје право на Грахово и пресекла црногорски утицај на Херцеговачки устанак, Турска је одлучила да запоседне Грахово. Отоманским трупама, које су кренуле од Требиња и Билеће, командовао је дивизијски генерал Хусеин-паша. Претходница, којом је командовао бригадни генерал Кадри-паша, заузела је 4. маја 1858. Бањане. Турска војска је избила на Граховац 9. маја и ту се улогорила, са намером да продужи према црногорској граници и заузме Грахово. Изградила је шанчеве, ровове, поставила осам топова, али надмени Хусеин-паша није осигурао позадину ни обезбедио одступницу.

На Грахову се у време пре битке налазило око 500 Црногораца под командом сенатора војводе Петра Вујовића. Према граници је зато усиљеним маршем пошла главнина Црногораца под командом председника Сената, војводе Мирка Петровића, књажевог брата и оца потоњег краља Николе. Појачања су стигла увече, 10. маја.

Слабо наоружане црногорске снаге запоселе су узвишења око Граховца, с намером да спрече даљи продор турских трупа: левим крилом (Његуши, Цуце, Бјелице, Ћеклићи, Бајице и Доњокрајци) командовао је сенатор војвода Иво Радоњић, десним крилом (Чевљани, Пјешивци, Комани, Загарчани и херцеговачки устаници) сенатор војвода Вукотић, центром (књажева гарда, Цеклињани и Љуботињани) сенатор Ђуро Кусовац и војвода Вујовић.

Војвода Мирко

Турци су дошли на Граховац са најмодернијим, полуаутоматским пушкама и бајонетима, за које Црногорци нису ни чули. Када је војвода Милош Кривокапић, командат батаљона, видео учинак новог отоманског оружја, командовао је, на изненађење Турака, јуриш!  Прса у прса, с ханџарима на полуаутоматске пушке и бајонете. После трочасовне борбе прса у прса, невиђене сече и крвавог међусобног клања, турска војска је била тешко поражена. Бежали су према Требињу, док су за њима Црногорци јурили са исуканим сабљама и убијали кога стигну. Турци су тражили примирје, добили га 12. маја, али војвода Мирко није веровао у искреност Турака. Зато су Црногорци у току ноћи лукаво пресекли једини могући правац за повлачење Турака (или довођење појачања) – везу између Хусеин-паше и Херцеговине. Турци су – баш како је војвода Мирко и очекивао – већ сутрадан покушали да изненаде Црногорце и да се извуку, прегрупишу и поново ударе, али… Тако је, 13. маја, уследио коначни, сурови окршај…

Ову победу извојевали су Црногорци потпомогнути херцеговачким устаницима, али и Црногоркама које нису само носиле опрему и муницију, већ су многе и учествовале у боју.

Међу погинулим су били Кадри – паша, помоћник главног турског заповедника Хусеин – паше, с османске стране, а с црногорске војвода поп Ђуро Кусовац, сердар Ђуро Ђурашковић (командант књажеве гарде) и чувени харамбаша, књажев побратим, поп Лука Јововић. Витешка књажева гарда је већином изгинула јуришајући на турске топове.

Према разним изворима, Турци су имали 2.500 (по аустријским изворима) – 5.000 погинулих (по Русима), и око 3.000 рањених, а Црногорци око 2.000 погинулих и рањених.

На престоном Цетињу, око старе Влашке цркве, подигнута је историјска ограда од пушчаних цеви поражене турске војске у Спасовданској бици на Граховцу.

Овом победом Црна Гора је добила велико територијално проширење, а Европа је све озбиљније гледала на Црну Гору и њену борбу за независност. Црној Гори су се припојиле следеће области: Грахово, Рудине, Никшићка Жупа, половина Дробњака, Тушина, Ускоци, Липово, Горњи Васојевићи, делови Куча и Додоши.

 

Књаз Данило

 

Књаз Данило је Граховачком медаљом одликовао све борце са Граховца, а војводу Мирка златном медаљом и скупоценом сабљом, на чијој једној страни је писало „Данило I“, а на другој: „Граховац 1858.“, и доделио му звање Великог граховског војводе. На жалост, већ 13. августа те године, књаз Данило је мучки убијен у атентату у Котору.

На месту где се налазио шатор Хусеин паше, краљ Никола је 1864. подигао Цркву Св. Спаса, а влада Црне Горе 2008. године, недалеко од места где се одиграла битка, споменик у част свим погинулим борцима са Граховца. И на споменику и на цркви пише: „Споменик је вашег јунаштва, Црна Гора и њена слобода“. Битка је опевана и у песмама.

А каква је била судбина пораженог војсковође? Хусеин паша је трећи дан после битке стигао у Требиње, осрамоћен и постиђен, без војске и команде. У Требињу је остао, све док није био позван у Цариград пред војни суд.

Турци су хтели да се освете, али су их Русија и Француска одговорили, запретивши да ће признати Црну Гору, ако Турци не пристану на разграничење и одустану од напада, а крајем маја Французи, Британци и Руси упутили су ратне бродове у Јадран да би извршили додатни притисак на Порту.

 

Oвом битком, Црногорци су се осветили за пораз, 22 године раније, у бици код Грахова. Тада је Али-паша Сточевић окупио значајну војску и помогнут коњицом Смаил-аге Ченгића изненада запосео Грахово крајем јула 1836. године. Владика Раде послао је одред од 300 Црногораца, под командом његовог брата Јока Томова, одмах ка Грахову, док не прикупи војску да је пошаље пут Грахова. Међутим, црногорски одред потпомогнут Граховљанима није чекао главину војске, него је напао Турке у рејону Челинског потока и доживели су пораз. Том приликом је погинуло око 50 Катуњана и око 20 Граховљана, као и деветорица Петровића – владикин брат Јоко и брат потоњег књаза Данила, Стеван.

 

---

Фото: wikipedia