KO DA MI OTME… KOSOVO?

 

Gledam i očima ne verujem, kako predstavnici nekih država u Savetu bezbednosti antitezom dokazuju tezu, i kako potonjim postupkom svoje države (priznanje „nezavisnosti“ Kosova) opravdavaju prethodni (deklaraciju tzv. Skupštine Kosova o nezavisnosti).

Gledam poslednje trzaje međunarodnog pravnog poretka, ozbiljno načetog još krajem prošlog veka, i razmišljam kakve bi posledice toga mogle da budu u perspektivi. I nisam spokojan, jer, ipak sam iz istorije uspeo nešto da naučim.

Gledam predstavnike država u koje smo se do juče kleli, i držali ih za sinonim svetske pravičnosti, kako – i ne trepnuvši – ponižavaju Srbiju, priopćavajući njenom (demokratskom) predsedniku stvari, koje pas s maslom pojeo ne bi, a sve s onom nadmenošću, koja odlikuje siledžije na izmaku snaga, u stilu „vi još ne znate zašto je to i koliko dobro za vas“.

Gledam, i mislim se – da li je moguće da bar malo ne osećaju stid?

Vele, priznaće Kosovo, zato što su pregovori o statusu propali. Po strani logika: ako pregovori o statusu koji traži manjina propadnu, valjda se poštuje stav većine. Seća li se iko, da li su pregovori o Kosovu ikada i stvarno vođeni? Pa i ovi najnoviji „susreti“ bili su pro forme, jer je jednoj strani unapred rečeno da im nezavisnost „ne gine“ čak i ako budu nekooperativni.

Priznaće, vele, Kosovo, jer je tamo Miloševićev režim izvršio etničko čišćenje nad Albancima. Ako je to kriterijum, šta ćemo sa etničkim čišćenjem, koje su kosmetski Albanci sprovodili nad Srbima u vreme okupacije (1941.-1945.), za vreme Titovog režima (1945. – 1990.) i tokom privremene administracije UN (1999.-2008.)? Albanci proterani sa ognjišta u vreme bombardovanja vratili su se posle desetak dana od egzodusa. Srbiproterani sa ognjišta posle ulaska snaga UN, koje su trebalo da im garantuju bezbednost, još se nisu vratili.

Priznaće Kosovo jer će time, vele, „rešiti problem“. Za njih je parčanje suverene države – rešavanje problema. Zaboga, Evropo! Pokušali ste tako sa Hitlerom, dali mu Čehoslovačku na tanjiru, zar ste zaboravili na šta je to izašlo?

Priznaće Kosovo, budući da to garantuje mir i stabilnost regiona. Nadgledana nezavisnost, koju promovišu kao genijalnu ideju Martija Ahtisarija i bezmalo savršeno rešenje za Kosmet, u praksi se neće mnogo razlikovati od stanja uspostavljenog 1999. godine, kada je država Srbija prestala da vrši bilo kakvu, makar i simboličnu vlast, i da ima bilo kakvo, makar i simbolično prisustvo na Kosovu i Metohiji. I, zašto nisu uspostavljeni mir i stabilnost, nego je do dana današnjeg Kosovo izvor nestabilnosti?

Priznaće Kosovo, a zauzvrat Srbiji nude „nagradu“ u vidu „evropske perspektive“. Zar Srbija i sa Kosovom, i pre svih ovih događaja, nije imala „evropsku perspektivu“? Nije li licemerno, uostalom, nuditi „evropsku perspektivu“ državi, koja se za to jasno opredelila još 2000. godine, hvaliti njen „demokratski režim“, ali je ipak pritom kažnjavati, ponižavati i denuncirati?

Šiptari se na Kosmetu još nisu čestito ni otreznili od separatističkog slavlja, a stigla su prva priznanja „nezavisne države“. Neka očekivana (Amerika, Albanija), neka bez ikakve težine (marionetski režim Avganistana), neka, boga mi, ipak duboko razočaravajuća (Francuska).

Kakvu reakciju te države očekuju od Srbije?

Ako se setimo brzog povlačenja tužbi protiv država članica NATO, koje su nas bombardovale, odmah po padu Miloševića, ako se setimo ubrzanog i nekritičkog vraćanja tim povodom prekinutih diplomatskih odnosa na pređašnji nivo…onda nije ni čudo što te zemlje nisu ni malo zabrinute zbog moguće reakcije Srbije. Prevedeno: Beograd će malo da se duri, a kad iovako klimavi standard krene nizbrdo, pustiće signale poverenja, a mi ćemo prihvatiti Srbe u svoje naručje, kao da nam nisu ništa učinili, iako ćemo morati da im postavimo bar još nekoliko novih uslova za ulazak u srećan evropski brak.

Možda će, stvarno, pitanje viza i studiranja po Bolonjskoj deklaraciji biti Srbima važnije od nacionalnog ponosa. Ne znam, moguće da sam zastareo u shvatanjma, možda i jeste važnije…

Nisam, naravno, očekivao da povodom Kosova neko iz Beograda vitla oružjem, iz najmanje tri razloga:

1. Kojim oružjem? Naša vojska je sistematski uništavana u poslednjoj dekadi.

2. Protiv koga? Amerika plus 27 zemalja EU su krupan zalogaj, čak i za potomke pobednika sa Cera i Kajmačkalana, posebno što su sada već prisutni na našoj teritoriji.

3. S kim? Vreme nacionalnog romantizma je prošlo, a pozivanje na patriotizam postalo bespredmetno, pošto je isti bespotrebno utrošen.

Nisam, dakle, očekivao oružje, ali jesam energiju i dostojanstvo: osim pretnje po nivo diplomatskih odnosa (za koje ih, siguran sam, baš briga!), zemljama koje bi priznale Kosovo valjalo je pripretiti ugrožavanjem ekonomskih interesa. Pa, ako su im političari nemudri, lakomi ili siledžije, biznismeni bi im pomogli da realnije gledaju stvari na terenu.

A muka mi je tek pripala kada su, po ko zna koji put, podignute optužnice protiv kosmetsko-albanskih (sada) političkih lidera, a svi znamo da od toga neće biti ništa, i da samo izlažemo farsi svoje pravosuđe.

U demoliranju Beograda i drugih gradova, međutim, nema ni malo dostojanstva. Ljudi koji na taj način manifestuju svoj gnev protiv država, koje priznaju nezavisno Kosovo, u stvari, samo im čine uslugu, jer im pomažu da zabašure nedostatak argumenata za rasturanje Srbije, podsećajući tamošnje javno mnjenje „kakvi su Srbi divljaci“. Nekako bi mi bilo mnogo lakše shvatljivo da su ti energijom i alkoholom napumpani mladi ljudi obukli uniforme i pošli na Kosmet, u komite, u duhu najbolje tradicije borbi za oslobođenje tih krajeva od Turaka, i Vojvode Vuka. (Uputstvo za rečenu decu: eno vam ga spomenik potpukovniku Vojinu Popoviću, komandantu komita, ispred „Palasa“). Ovako se osetim nekako tužno i bez argumenata, kad vidim snimke veselja iz Prištine, u kojoj su najveći nered napravile tri petarde. Alo, momci: Hašim „Zmija“ Tači sedi u Prištini, ne krije se u beogradskim kontejnerima!

Facebook Comments
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *