Не знам тачно колико дуго се дружим са Џеком Денијелсом. Томе мора бити најмање 30 година. Страх ме је да рачунам.
Са њим сам изгубио невиност: Џек је био моје прво жестоко пиће. Наравно, у периоду ране алкохоличарске адолесценције сам га варао, уздуж и попреко, искушавајући и истражујући свој укус, покушавајући да грлу и желуцу приближим и нека друга пића, хотећи да дефинишем шта волим, шта користим, а у чему уживам. Како сам старио и сазревао, друга пића су лагано избацивана као ислужене фуксе. А Џек је увек бивао ту.
Уз Џека сам изгубио невиност. Госпођа с којом се десио тај чин свакако није била моја визија идеалне особе с којом би успаљени тинејџер поделио сладострашће новооткривеног греха. На срећу, потпуно неплански одмерена права мера Џека помогла ми је да сасвим пренебрегнем утисак прождрљивости који су одавала похотна бедра даме два ипо пута старије од мене, а да притом бар тактички будем на високом нивоу, када нисам имао технике.
Џек ми и дан-данас добро дође и у радости, и у тузи. Као прва и највећа љубав. И он ту љубав узвраћа. И никад га не пијем неумерено, јер ми се пијанство од Џека чини светогрђем. У Џеку ваља уживати, пустити да непце и ждрело осете тај нестваран укус ћилибара, а пијанство доводи најпре до тога да рецептори укуса отупе.
Џек ми данас, међутим, не би много помогао код жене 2,5 пута старије од мене, уз футуристичку претпоставку да таквих још има међу живима. Заобилазим га и код оних много млађих, јер се бојим да би у неравноправном окршају са copy-paste девојкама, Џек однео брзу и убедљиву победу. Добро, ипак, дође као друг и подршка у оним осталим случајевима. Уосталом, само сам ја остарио у односу на време кад сам губио невиност: године жена с којима волим да се одам греху нису се битније промениле.
С моје тачке гледишта – не тако давно – а реално, у време док су родитељи неких од вас још лепили гуме по оштрим ћошковима како се не бисте повредили правећи прве кораке, мој драги пријатељ и познати писац Ace Atkins дао ми је велики комплимент. Рекао ми је да већина мушкараца са толико страсти не прилази ни жени, а камо ли чаши Џека. Под тим утиском, пала је за слободу становита Лиза, а Џек ми је, као одани пријатељ, помогао да не марим за њено више него скромно попрсје. Тада је, у наступу песничког надахнућа, у част Лизе и уз добар блуз, рођен антологијски термин „pocket tits„.
Бармене у једном малом граду у Мисисипију, Оксфорду, научио сам да Џека сипају у високу чашу и да га не оптерећују сувишним ледом.
„До четвртине чаше само, Сем„.
„But, why?“
„Да би оне преостале три четвртине стакластог левка усмериле мирис право ка твојим ноздрвама„.
„I thouhgt it`s worth just for the wine“.
„Умро би у незнању„.
Они у Тенесију (Мемфис, Елвис Присли) су већ знали за ту цаку.
У Кларксдејлу сам с чашом Џека, у клубу „Ground Zero“ Моргана Фримена, наздрављао добром блузу, који је под утицајем економске кризе, са железничке станице у том граду „отишао“ у Чикаго.
Током огромног Мисисипија, мене је Џек одвео у супротном правцу. Али то је већ за неку другу причу.
Углавном, Џек је увек ту. Држи ми страну када се свађам са женама. Чува ми страх кад морам аеропланом преко велике баре. Помаже да боље мислим када је густо за пролаз на бетлу у преферансу. Даје ми импулс за неке храбре пословне потезе. Као прави пријатељ. Џек Денијелс.
► Бренд вискија Jack Daniel’s потиче из винарије у Линчбургу (Тенеси, САД) из 19. века, а о његовом настанку постоји веома занимљива и необична прича што говори и слоган – У свакој боци Jack Daniel’s-а, поред вискија, садржана је и порција историје. У енглеском језику постоје две речи за виски, а то су whisky (под којим се најчешће мисли на скоч, шкотски виски) и whiskey (обичан). Сама реч је у енглески, а касније и у остале језике дошла из језика келта који су живели на Британским острвима.
Процедура производње овог вискија је врло сложена, као и процес чувања. Наиме, виски се чува у специјалним бурићима, који се скупљају и шире у зависности од температуре, приликом чега виски прво продире у само дрво, а касније се „враћа“, због чега добија укус ћилибара.
Џек Денијел (1846 – 1911) је био једно од тринаесторо деце у породици и са 7 година га је породични пријатељ и протестантски свештеник Ден Кол узео да ради за њега. Поред тога што је био свештеник, он је имао и малу винарију. Радећи за њега Џек је током наредних шест година био у прилици да детаљно изучи вештину произвођења вискија.
Ден Кол је у септембру 1863. године вођен жељом да се посвети подизању морала својих парохијана, а не продаји алкохолних напитака продао своју винарију тада тринаестогодишњем Џеку. Три године касније Џек је регистровао своју винарију. Прилико производње је задржао традиционалне поступке, захваљујући којима је виски имао специфичан укус, али их је мало унапредио.
Џек је био висок само 155 цм, није имао жену и децу, и после своје смрти винарију је завештао свом сестрићу. Већ 1904. године Jack Daniel’s је освојио прву награду на светској изложби у Сент Луису, када је у категорији 20 различитих произвођача баш Џеков Old No. 7 Tennessee sipping whiskey добио златну медаљу.
Околности у којима је умро Џек Денијел, као и његов живот, веома су необичне. Једног јутра 1905. године када је дошао на посао и покушао да отвори сеф у својој канцеларији, схватио је да је заборавио комбинацију бројева и у бесу је шутнуо сеф, што је за последицу имало прелом палца и инфекцију, од које је неколико година касније и умро. (Извор: brendovi.com)
фото: @rokselana, wikipedia, tumblr
Moje omiljeno štivo, sabrana dela Džeka Denijelsa 🙂