Када је формирана Организација Уједињених нација, један од основних циљева је било формално и међународно-правно изједначавање малих и (војно, економски) слабих држава, са онима великим и моћнима, како би све државе могле да рачунају на неповредивост граница, поштовање суверенитета и територијалног интегритета и равноправности.
У Повељи ОУН, један од основних мотива био је да се превазиђу мањкавости због којих је, с избијањем Другог светског рата, престало да постоји Друштво народа, претеча ОУН.
Неко ће, с правом, приметити да су од почетка неке државе стављене у повлашћен положај (рецимо, земље сталне чланице Савета безбедности), и да су од самог формирања ОУН, практично, манифестоване слабости и неспремност неких моћних држава да поштују принцип да су све државе једнаке, без обзира на површину, број становника, економску снагу…
Ипак, Повеља је гарантовала једнакост, бар на папиру.
Онда су неки пожелели да буду једнакији од других.
Истина, ти “неки” имали су све предуслове да постану истински, позитивни, лидер света, а претворили су се у законодавца, жандарма, тужиоца и судију у истом државном оделу, који је у свом самовлашћу, бахатости и дрскости отишао тако далеко да се не разликује од терористе – чију је дефиницију сам дао.
Погађате, мислим на Сједињене Америчке Државе.
Употребљавајући војну, економску и политичку моћ (баш тим редом), Вашингтон је после Другог светског рата успео да у свету начини још једну поделу: на државе које су се слизале са САД надајући се мрвицама с њиховог стола, на државе које мрзе САД јер су на овај или онај начин осетиле “америчку правду” и на државе које преплашено ћуте у ћошку надајући се да их се “Ујка Сем” неће досетити.
До тога је Америка дошла упорном игнорацијом међународног правног поретка и Уједињених нација, што је по некад било толико дрско да је изгледало да међународни правни поредак постоји за све друге осим САД (и оне којима они благонаклоно и најчешће једнократно “дозволе” то право), док се Вашингтон појављивао као “врховни жрец”.
Ако погледамо неке могуће дефиниције “државног тероризма” (напомињем да је и сама дефиниција тероризма спорна, па је и дефиниција државног тероризма под знаком питања) –
“terrorism practiced by a government against its own people or in support of international terrorism”,
или
“the calculated use of violence (or the threat of violence) against civilians in order to attain goals that are political or religious or ideological in nature; this is done through intimidation or coercion or instilling fear”,
препознајемо ли у томе деловање САД у неким ситуацијама после Другог светског рата?
Или, да се вратимо оној најједноставнијој дефиницији, по којој је “тероризам акт сваког насиља против међународног правног поретка, неке државе, народа, националне групе или њиховог дела, изведен коришћењем оружја или средстава за масовно уништење, без објаве рата, кршењем међународног кривичног права”? Па да на то додамо тезу да је, кад држава примени такав или сличан акт, то “државни тероризам”… Ја у томе видим САД, а ви?
Оно што отвара контроверзе није, међутим, само питање “државног тероризма” и (не)могућности да најјача држава света буде кажњена због тога, већ, и као болније за одговор, питање – како држава или нација, која је угрожена таквим актом државног тероризма, може да одговори ако је (као што је најчешће случај) војно, економски и политички далеко слабија од САД? Наравно: тероризмом, макар и у његовој класичној дефиницији. То не значи да ја одобравам тероризам, већ само да му у највећем броју случајева лоцирам узрок и директан повод (изузимам терористичке акције фанатичких, религиозних или сличних група).
Рецимо, 11. септембар је нешто страшно, али, ако упоредимо број жртава у “близнакињама” и број страдалих цивила у тадашњој СР Југославији током бомбардовања (без дозволе Савета безбедности, дакле, без правног основа!), и „оправдање“ тог страдања, нису ли људи изгинули у Њујорку, у ствари, “колатерална штета” казне за неко (не)дело за које је Америци, мимо УН, неко “пресудио”, на исти начин на који Америка пресуђује другим државама?
Осим што очигледни елементи “надрасног” у ставу САД према остатку света, у шта огромна већина Американаца, можда и несвесно, верује, могу да указују на очигледну инспирацију национал-социјализмом (што ме негде и не чуди, с обзиром на огроман број нацистичких злочинаца којима је Америка пружила уточиште после Другог светског рата, јер су јој били потребни), сасвим је сигурно да су на креирање садашњег става САД према остатку света битно утицале и следеће чињенице:
1. Америчка нација настала је досељавањем (у највећем броју у првом “таласу”) пробисвета, авантуриста, олоша, људи који су бежали од закона или прошлости из Европе, којима су се потом прикључили људи (махом) без економске или политичке будућности у својим земљама.
2. Америчка нација настала је извршењем геноцида над староседеоцима северноамеричког континента (“индијанцима”), чији бедни остаци и дан-данас живе одвојени од друштва САД у – резерватима!
3. Америчка нација настала је на досад незабележеном расистичком и геноцидном злочину над црнцима, доведеним као робље, а расизам и данас траје.
Ако знамо те постулате, онда су нам јасније и следеће чињенице:
1. САД без одлуке међународне организације поставља и руши владе суверених држава, разара и цепа суверене државе, именујући владе (па чак и целе државе!) као “спонзоре тероризма”,
2, САД војно и економски напада суверене државе, “утерујући” им своја “правила владања”, намећући организацију и решења и окривљујући их за немогуће ствари,
3. САД се са ниподаштавањем постављају према владама, народима и територији суверених држава, чим оцене да су они/оне довољно слабе да им се на адекватан начин супротставе и угрозе им интересе,
4. САД киднапују људе широм света, затварају их без оптужбе и суђења, уцењују и прогањају и организују сличне илегалне подухвате,
5. САД и дан данас спроводе расизам и сегрегацију према припадницима одређених народа и националних група, које су означили као вашингтонском режиму немиле по разним основама,
6. САД врше индиректне економске притиске, организују шпијунске и трећеколонашке организације у нападнутим државама, баве се сплеткама и организацијом и спонзорисањем унутрашњих „спонтаних“ промена,
7. САД, комбинујући војна и економска средства, врше утицај на тржишту у своју корист, а на директну штету других држава.
Отуда, не треба да нас чуди садашња позиција и “углед” САД у свету нити могуће последице. Велики је број земаља, па чак и оних које су сада међу највернијим савезницима САД, које само чекају могуће америчко посртање у некој области (а што ће се десити по самом закону вероватноће), да, с намером да себи обезбеде корист, без по муке задају ударац Америци, коме се она и не нада, нити му се може одупрети. Много ситних и нејаких Давида ипак може да сруши Голијата.