MALO RUKAH, MALENA (L)I SNAGA? (Esej o Sjedinjenim Američkim Državama)

 

Kada je formirana Organizacija Ujedinjenih nacija, jedan od osnovnih ciljeva je bilo formalno i međunarodno-pravno izjednačavanje malih i (vojno, ekonomski) slabih država, sa onima velikim i moćnima, kako bi sve države mogle da računaju na nepovredivost granica, poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta i ravnopravnosti.

U Povelji OUN, jedan od osnovnih motiva bio je da se prevaziđu manjkavosti zbog kojih je, s izbijanjem Drugog svetskog rata, prestalo da postoji Društvo naroda, preteča OUN.

Neko će, s pravom, primetiti da su od početka neke države stavljene u povlašćen položaj (recimo, zemlje stalne članice Saveta bezbednosti), i da su od samog formiranja OUN, praktično, manifestovane slabosti i nespremnost nekih moćnih država da poštuju princip da su sve države jednake, bez obzira na površinu, broj stanovnika, ekonomsku snagu…

Ipak, Povelja je garantovala jednakost, bar na papiru.

Onda su neki poželeli da budu jednakiji od drugih.

Istina, ti “neki” imali su sve preduslove da postanu istinski, pozitivni, lider sveta, a pretvorili su se u zakonodavca, žandarma, tužioca i sudiju u istom državnom odelu, koji je u svom samovlašću, bahatosti i drskosti otišao tako daleko da se ne razlikuje od teroriste – čiju je definiciju sam dao.

Pogađate, mislim na Sjedinjene Američke Države.

Upotrebljavajući vojnu, ekonomsku i političku moć (baš tim redom), Vašington je posle Drugog svetskog rata uspeo da u svetu načini još jednu podelu: na države koje su se slizale sa SAD nadajući se mrvicama s njihovog stola, na države koje mrze SAD jer su na ovaj ili onaj način osetile “američku pravdu” i na države koje preplašeno ćute u ćošku nadajući se da ih se “Ujka Sem” neće dosetiti.

Do toga je Amerika došla upornom ignoracijom međunarodnog pravnog poretka i Ujedinjenih nacija, što je po nekad bilo toliko drsko da je izgledalo da međunarodni pravni poredak postoji za sve druge osim SAD (i one kojima oni blagonaklono i najčešće jednokratno “dozvole” to pravo), dok se Vašington pojavljivao kao “vrhovni žrec”.

Ako pogledamo neke moguće definicije “državnog terorizma” (napominjem da je i sama definicija terorizma sporna, pa je i definicija državnog terorizma pod znakom pitanja) –

terrorism practiced by a government against its own people or in support of international terrorism”,

ili

the calculated use of violence (or the threat of violence) against civilians in order to attain goals that are political or religious or ideological in nature; this is done through intimidation or coercion or instilling fear”,

prepoznajemo li u tome delovanje SAD u nekim situacijama posle Drugog svetskog rata?

Ili, da se vratimo onoj najjednostavnijoj definiciji, po kojoj je “terorizam akt svakog nasilja protiv međunarodnog pravnog poretka, neke države, naroda, nacionalne grupe ili njihovog dela, izveden korišćenjem oružja ili sredstava za masovno uništenje, bez objave rata, kršenjem međunarodnog krivičnog prava”? Pa da na to dodamo tezu da je, kad država primeni takav ili sličan akt, to “državni terorizam”… Ja u tome vidim SAD, a vi?

Ono što otvara kontroverze nije, međutim, samo pitanje “državnog terorizma” i (ne)mogućnosti da najjača država sveta bude kažnjena zbog toga, već, i kao bolnije za odgovor, pitanje – kako država ili nacija, koja je ugrožena takvim aktom državnog terorizma, može da odgovori ako je (kao što je najčešće slučaj) vojno, ekonomski i politički daleko slabija od SAD? Naravno: terorizmom, makar i u njegovoj klasičnoj definiciji. To ne znači da ja odobravam terorizam, već samo da mu u najvećem broju slučajeva lociram uzrok i direktan povod (izuzimam terorističke akcije fanatičkih, religioznih ili sličnih grupa).

Recimo, 11. septembar je nešto strašno, ali, ako uporedimo broj žrtava u “bliznakinjama” i broj stradalih civila u tadašnjoj SR Jugoslaviji tokom bombardovanja (bez dozvole Saveta bezbednosti, dakle, bez pravnog osnova!), i „opravdanje“ tog stradanja, nisu li ljudi izginuli u Njujorku, u stvari, “kolateralna šteta” kazne za neko (ne)delo za koje je Americi, mimo UN, neko “presudio”, na isti način na koji Amerika presuđuje drugim državama?

Osim što očigledni elementi “nadrasnog” u stavu SAD prema ostatku sveta, u šta ogromna većina Amerikanaca, možda i nesvesno, veruje, mogu da ukazuju na očiglednu inspiraciju nacional-socijalizmom (što me negde i ne čudi, s obzirom na ogroman broj nacističkih zločinaca kojima je Amerika pružila utočište posle Drugog svetskog rata, jer su joj bili potrebni), sasvim je sigurno da su na kreiranje sadašnjeg stava SAD prema ostatku sveta bitno uticale i sledeće činjenice:

1. Američka nacija nastala je doseljavanjem (u najvećem broju u prvom “talasu”) probisveta, avanturista, ološa, ljudi koji su bežali od zakona ili prošlosti iz Evrope, kojima su se potom priključili ljudi (mahom) bez ekonomske ili političke budućnosti u svojim zemljama.

2. Američka nacija nastala je izvršenjem genocida nad starosedeocima severnoameričkog kontinenta (“indijancima”), čiji bedni ostaci i dan-danas žive odvojeni od društva SAD u – rezervatima!

3. Američka nacija nastala je na dosad nezabeleženom rasističkom i genocidnom zločinu nad crncima, dovedenim kao roblje, a rasizam i danas traje.

Ako znamo te postulate, onda su nam jasnije i sledeće činjenice:

1. SAD bez odluke međunarodne organizacijepostavlja i ruši vlade suverenih država, razara i cepa suverene države, imenujući vlade (pa čak i cele države!) kao “sponzore terorizma”,

2, SAD vojno i ekonomski napada suverene države, “uterujući” im svoja “pravila vladanja”, namećući organizaciju i rešenja i okrivljujući ih za nemoguće stvari,

3. SAD se sa nipodaštavanjem postavljaju prema vladama, narodima i teritoriji suverenih država, čim ocene da su oni/one dovoljno slabe da im se na adekvatan način suprotstave i ugroze im interese,

4. SAD kidnapuju ljude širom sveta, zatvaraju ih bez optužbe i suđenja, ucenjuju i proganjaju i organizuju slične ilegalne poduhvate,

5. SAD i dan danas sprovode rasizam i segregaciju prema pripadnicima određenih naroda i nacionalnih grupa, koje su označili kao vašingtonskom režimu nemile po raznim osnovama,

6. SAD vrše indirektne ekonomske pritiske, organizuju špijunske i trećekolonaške organizacije u napadnutim državama, bave se spletkama i organizacijom i sponzorisanjem unutrašnjih „spontanih“ promena,

7. SAD, kombinujući vojna i ekonomska sredstva, vrše uticaj na tržištu u svoju korist, a na direktnu štetu drugih država.

Otuda, ne treba da nas čudi sadašnja pozicija i “ugled” SAD u svetu niti moguće posledice. Veliki je broj zemalja, pa čak i onih koje su sada među najvernijim saveznicima SAD, koje samo čekaju moguće američko posrtanje u nekoj oblasti (a što će se desiti po samom zakonu verovatnoće), da, s namerom da sebi obezbede korist, bez po muke zadaju udarac Americi, kome se ona i ne nada, niti mu se može odupreti. Mnogo sitnih i nejakih Davida ipak može da sruši Golijata.

 

Facebook Comments Box
PODELI:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *